Prvi metri spusta sa Botina, najvišeg vrha Veleži, kao da su nešto hteli da nam kažu. Jedino što mi nismo bili spremni da ih slušamo. Nestrpljivi, ko zna zašto, odlučno smo krenuli prema dubinama planine. Stala bih da se osvrnem, da se pozdravim s Botinom, nekako sam to propustila, pa mi krivo. Onda pomislim da to i nije tako loše, jer tako se čini kao da nisi ni otišao, kao da je jedan deo tebe ostao priljubljen uz te stene, stopio se s hercegovačkim kršom. I poneseš sa sobom ono što najviše voliš, i otvoriš ga kao najlepši poklon u trenucima posebno svečanim. Da, planina je svečanost. Kao neki praznik do kojeg ti je posebno stalo.

Pogledom tražim stazicu, ima li je igde, kako se ovuda silazi, vidim samo kamen, kamen, a između kamenja izdžikljale žute travke. Stopala se “lome”, osećam da mi se čarape u cipelama pomeraju, mreškaju, traže neki bolji položaj. Već i one osećaju težinu ovog terena. Vodič nas požuruje, kaže – možete vi to i bolje i brže. Skočni zglobovi protestuju, kolena povremeno pokleknu kad noga upadne u jamicu prekrivenu travom ili niskim žbunićima. Nema ovde staze, već tražimo najzgodniji način da nastavimo s hodanjem. Nigde korak ne može da se “pusti”, konstantno smo u nekoj vrsti grča. Ipak, i uprkos tome što će zvučati neverovatno – ovo je spektakl koji do sada nisam doživela! I, premda mi nije ni malo lako, svesna sam koliko sam privilegovana što sam ovde: na Velež se retko ko penje s nevesinjske strane, preko strmih vertikalnih litica, a pogotovo malo ko iz Srbije dolazi ovamo, jer se ne zna da li je teži pristup planini, uspon ili silazak. Sve je uglavnom “go krš” i traži posebnu motivaciju, volju i izdržljivost.

Oko mene ljudi mrmore, imaju probleme sa žuljevima, ili s padom koncentracije, bolom u stopalima, ali sve je to “kratkog daha”, i malo je potrebno da se zaboravi na nelagodu i put nastavi. Postaje sve hladnije, ali se ne zadržavamo, već žurimo da pređemo što veći deo dok je još dobra vidljivost. Počinje da duva vetar, najpre stidljivo, a onda ga više i nije briga za nas. Donosi nam maglu i razvejava je preko zalazećeg sunca. Šteta. Očekivali smo spektakl u planini kad sunce za vrhove zaranja, ali ovaj put ćemo biti uskraćeni za tu lepotu. Sad samo “molimo Boga” da se magla ne proširi, i da nam ne zagorča spust.

Vreme je za kratku pauzu, da obučemo jakne, kape, rukavice, pripremimo čeone lampe, nešto prezalogajimo. Boško mi nudi odlične čvarke, oni će mi povratiti energiju, slani su, i masni, i greju. Hajd’ još malo da uzmem, i napijem se vode, pa i da se ide dalje. Bolje je da što pre krenemo, da se ne hladimo, i ne gubimo kontinuitet u hodanju.

I definitivno je sunce zašlo za brda i noć se, poput ogromnog baršunastog plašta, spustila na planinu. Prošli smo njene najlepše delove, ali i najrizičnije: brojne vrtače, ponore, škrape, i sad samo pratimo snop svetla ispred sebe. I nevesinjska svetla su nam sve bliže, i to nas je dopunski oraspoložilo.

Na nekoliko mesta smo imali dilemu – spustiti se prema šumi, ili nastaviti pravo grebenom, ili se popeti iznad i tako najsigurnije preći nešto zahtevniju deonicu. Hvatali smo se za bokore visoke, čvrste trave, penjali i tražili sigurniji put. I uvek uspevali.

Trenutak kad smo sišli s planine i dotakli prve metre šumskog makadamskog puta, bio je poseban. Znali smo da smo uspeli, da smo ceo dan upakovali u najlepši poklon koji smo sebi mogli dati. Bogatiji smo za još jednu planinu, za osećaj sreće do kojeg nije bilo lako doći. Ogromna je vrednost ovog dana, i ova 2020. za mene će biti Velež-godina; ne želim da je obeleži pandemija kovid-19 virusa, nametnula se Velež-planina, nametnulo se zdravlje i život. I spuštamo se niz poslednje metre, i korak jeste sporiji, tromiji, umoran, ali je srcu lepo i osmeh je sve širi. Stižemo do kombija, čeka nas naš vozač Luka, Nevesinje nas čeka. Ko može – neka spava! Kakav dan!!!

Jutro posle

U stvari, bio je to dan koji je trajao nekoliko dana. I dva jutra. Čudan neki dan. Dugo sam ga čekala. Nisam bila nestrpljiva, znala sam da će doći, i da će biti moj. I bila sam spremna. I sleže se polako taj dan, popunjava i utrobu i dušu.

Iz nevesinjskog hladnog jutra krenuli smo put Mostara. Očekujem čaroliju. Čekaju me rođaci s kojima se nisam videla 30 godina, čeka me susret s mojom krvlju. Približavamo se Mostaru, sunce vrišti, pojačava moju sreću. Oseća se vrelina vazduha, specifičnost klime. A, pred očima mi moje detinjstvo, moja porodica, moja Hercegovina. Suza suzu stiže, jedva kontrolišem drhtaje. Izlazim iz kombija, dočekuju me radosne ruke, grle me, srećna sam, mnogo srećna. Ovo sam dugo čekala. Zaslužili smo svi ove srećne trenutke.

Od vodiča smo dobili dva sata da prošetamo Mostarom. Šta pre, kuda pre? Želim da pozovem roditelje, oni i ne znaju da sam u Hercegovini, želim da vidim izraz lica mog oca kad mu kažem da sam bila na Njegovoj Veleži. Na mitskoj planini o kojoj je bratu i meni često pričao.

Zastali smo na Starom mostu, gledali savršen skok u hladnu Neretvu. Zelena Neretva, neverovatno koliko je lepa! Prešli na drugu stranu, našli zgodno mesto s pogledom na most, i stali da pozovemo moje roditelje u Zagreb. Zove ih moj rođak, on će prvi da im se javi, da ih pita kako su, šta rade, pa polako da i mene uvede u razgovor. Namesti najlepši osmeh, kažem mu, da ne pomisle da se, ne daj Bože, nešto loše desilo, teška su vremena, ljudi se plaše, “duvaju i na hladno”. I, brzo se moj tata javio, pa se onda na viberu pred njim pojavim i ja, a on me gleda, pa ne veruje, pa ne zna šta da kaže, pa zove mamu, “Dobrila, dođi!”, a mi se smejemo, lepo nam, i drago mi što sam zbunila tatu, a tek kad čuje gde sam bila… Evo i mame, ništa joj nije jasno, pita gde sam to, pa otkud, pa kako, pa s kim, … I onda počnemo svi u isti glas da pričamo, i nekako se ipak izborih da kažem: “Tata, bila sam juče na Veleži, popela sam se na najviši vrh, bilo je fantastično, prešli smo 30ak kilometara, bili smo 14 sati u planini, shvataš li, bila sam na Veleži”!!! I tati kreću suze, drhti mu brada, znala sam, znala sam da će posebno emotivno odreagovati kad kažem da sam bila na Veleži! Kakva je ovo završnica mog boravka u Hercegovini, kakve su ovo emocije, koliko sam ih dugo potiskivala, vredne su, najvrednije su ove suze što se raduju!

Hvala svima koji su učinili da ovaj oktobarski vikend bude tako impresivan i čaroban; hvala našem vodiču Vladi Radivojeviću, njegovom pomoćniku Bošku Petroviću; veliko hvala našem drugaru Goranu – Goksiju Stamenkoviću, čija nas je ideja i posebna energija dovela ovde. Hvala mojoj familiji, roditeljima, svima koji su učinili da ponos Hercegovine ceo svoj život nosim u venama.

Čuvajte se, dragi prijatelji, vidimo se i opet, i – ostanite u dobrom zdravlju!