Odlična energija. Bezbrižan dan. A, kad malo razmisliš, sve je to dostižno – ili ako si siguran u sebe, u ono što radiš, u sve ono što iza toga stoji, ili si malo “otkačen”, pa si i opet siguran. Uglavnom, volim tu dozu sigurnosti jer nadjača onu drugu stranu, i povede me putevima kojima se, ali zaista, ređe ide. Evo odmah i dokaza – ko je čuo za Krstatac, Bogova vrata, Manastirište? Niste? Nisam ni ja do pre neki dan, kada sam na sajtu planinarskog društva “Orfej” iz Zemuna pročitala najavu odlične akcije. I, krenula!

Toplo je junsko jutro. Putujemo. Prolazimo kroz Sokobanju, još 15ak km, i eto nas u Milušincu, selu podno planine Krstatac. Neobična imena, ali se i pamte, jer donose mnoštvo lepog i zanimljivog.

Nakon kraće pripreme u centru sela, krećemo u pešačenje. Odmah je to i penjanje, i to najpre kroz prelepu bukovu šumu, a zatim i preko livada i proplanaka. Mokri smo, ulepljeni od znoja, nema daška vetra. Preti kiša. Pravimo kratke pauze i udišemo miris poljskog cveća koji ispunjava vazduh zasićen vlagom. Dobra magija.

Staza je odlično obeležena, pratimo strelice i ostale planinarske markacije, i dileme nema. Izlazimo na greben, jedan vidikovac, pa drugi, kamenje, stene, pogled prema sokobanjskoj dolini, Bovanskom jezeru, Rtnju, Ozrenu, Devici, Tupižnici… Fantazija! Sad i vetar duva, zatamnilo se nebo iza naših leđa, teraju nas oblaci da požurimo prema vrhu. Stižemo na Šiljak, najviši vrh Krstatca, na 1070 mnv. Vrh je prostran, tu je i krst, pogled je na sve četiri strane sveta, vetar duva, počinje da grmi. Na momente sunce pošteno uprži, pregreva, tako je uvek moja nana govorila – pregreva, biće kiše. Ne marimo mnogo, zadovoljni smo, seli i da prezalogajimo, odlično smo svi raspoloženi. Ipak, vreme je za pokret, čeka nas još mnogo lepog, i, ako je moguće, da izbegnemo kišu što više. “Da dođemo do pećine, pa ćemo se tamo skloniti”, reče naš vodič Aleksandar.

 

Malo požurismo, spuštamo se pored mirišljavih četinara, kroz visoku travu, uglavnom utabanim stazama. Čini se da je neko skoro ovuda prošao. Počinju i prve kapi kiše, nekako stidljivo, pa se pojačavaju, brže-bolje navlačimo kabanice, da li da stanem i preko ranca prebacim zaštitnu navlaku, da li… Ispred mene je Aleksandar, sagnuo se, rukom podiže teške, razlistale grane povijene do zemlje, i zove da se sklonimo ispod ogromnog graba. Prostrana kruna zaštitila nas je od kiše koja se u međuvremenu baš razgoropadila, grmilo je oko nas, ali nam se nije približavalo. Postepeno je kiša prestajala, kroz grane se pojavilo i slabašno sunce, mi izađosmo iz našeg skloništa, pa u stilu šumskih patuljaka – ajho-ajho-mi-dalje-idemo, nastavismo kroz šumu, pa opet grebenom, prema Bogovim vratima.

Vlaga na sve strane, šuma isparava, rukom kao da prolazim kroz vunene oblake. Sa jednog od vidikovaca gledamo pravo na Bogova vrata; da li je prozorac, ili prerast, ali je sigurno da je ostatak nekadašnje pećine. Po ko zna koji put, svedoci smo prolaska vremena, i promena koje nam donosi.

Idemo dalje kroz šumu, spuštamo se do kanjona Urdeškog potoka, kiša nam se vratila, nije strašno, ali je blatnjavo, klizavo, valja biti oprezan. Oko nas je zeleno, opuštajuće zeleno, miriše zemlja, miriše list, a drveće se sneno šepuri. Prolazimo pored ogromne stene, iza koje su, gore u visini, zaklonjena Bogova vrata. Naše nestrpljenje raste, jedva čekamo da prođemo kroz taj krečnjački luk i osetimo magiju kojom ovo mesto odiše. Naime, u narodu postoji verovanje da se sa onog ko dva puta prođe kroz ova vrata skidaju zle čini, a bolesni odmah ozdrave. Zlu ne trebalo, i mi tako prođosmo po dva puta, pa nam posle k’o bi lakše…

 

A nije nam ni kiša teško pala. Ma, da, opet ta kiša, ali zato je tu i pećina, prostrana, lepa, i koja nas je ugostila taman toliko da užinamo, malo posedimo, pa idemo dalje. I ponovo pored potoka, kroz kanjon, pa iznad kanjona, s pogledom na velelepne stene, pa zanimljivim kamenim kaskadama, mada klizavim, pa se zato tuda spuštalo “na sve četiri”. I tako stižemo pravo pred Milušinački vodopad, uživamo, tople kapljice se odbijaju o kamen, pršte na sve strane. Raduju.

 

Ponovo je sunce, približavamo se selu, stižemo do izletišta Manastirište na 535 mnv, zanimljivo baš, sveće gore, razdvojene, i za žive i za mrtve, premda se kaže da su pred Bogom svi isti. Pa, zašto se onda u gornjem delu palionice pale sveće za žive, za zdravlje, u donjem za mrtve? Ne znam… Ikone svetaca ispod nadstrešnice nekako odolevaju vetrovima, snegovima, suncu, kiši. Tu je i stari prljav peškir, nehajno okačen. Na dugačkom drvenom stolu ostavljene flaše, vaza sa osušenom grančicom, i jedna tegla. Sto zastrt mušemom, pritisnut kamenjem. Možda bi ovo mesto trebalo da bude lepo, kultno, ali meni deluje zapušteno i blago zastrašujuće. A ovde je, kažu, nekada davno bila crkva sv. Petke Trnove. Kada je porušena, od koga, zašto nije obnovljena? Ne znamo. Vreme odmiče, na obližnjoj česmi se umivamo, prija, a prija i pogled na Rtanj koji nas danas prati skoro pa u stopu. Teško se odupreti njegovoj magiji, čak i kad mu je vrh zaronjen u oblake.

I, evo nas ponovo u Milušincu, završavamo naše današnje planinsko druženje. Razmišljam koliko se bogatstva “krije” iza leđa ovog sela, i kako bi ga trebalo “izneti na svetlost dana”. Naravno, za one koji, poput nas u ovom danu, znaju da poštuju prirodu, da uživaju u pruženoj blagodeti. Pa se tako i zle čini oteraju. Fantastičan dan!