Caki nije trebalo reći dva puta; na moju poruku da sa drugarima planiram vikend u rožajskom kraju, i da bi voleli da se u Tutinu, na putu do Rožaja, družimo s njom, spremno je rekla: „Pa, naravno, vidimo se! I, odvešću vas do jedne prirodne zanimljivosti, do Godovske pećine, sigurno će vam se dopasti“. Setih se reči našeg drugara Senada iz Sjenice, pa odgovaram Caki: „Senad je predložio da odemo i na Krstaču, ako budemo imali dovoljno vremena“. „Na Krstaču? Hajd‘, videćemo, ima do tog vrha da se ide, ali je u svakom slučaju ideja dobra, pa i ako sad ne odemo, ići ćemo drugi put kad dođete“.

Može, sve može, kažem ja; verujem Admiri Koničanin – Caki, vrsnoj planinarki-visokogorki, mada se nikada nismo srele, ali naše višegodišnje fejsbuk-druženje već je pokazalo da smo dame od poverenja. Uostalom, sportisti su posebna kategorija ljudi, od malih nogu naučeni disciplini, brizi o svom telu, fizičkom, mentalnom i emotivnom zdravlju, ljudi koji znaju da odaberu prave uzore, okruženi su kvalitetnim ljudima i naučeni da se izbore sa pritiscima i izazovima svakodnevice. Zbog svega toga sa Cakom se bilo vrlo lako dogovoriti. Jednostavno, rekla bih. Šta je zanimljivo u toj jednostavnosti? Pa, evo: neka istraživanja su pokazala da su najsrećniji oni ljudi koji se najjednostavnije oblače, koji su u skladu sa prirodom. Dakle, priroda daje odgovore.

I evo naše trojke na putu prema Tutinu: Sneža iz Vrnjačke Banje, Milutin iz Čačka, i ja, iz Beograda. Poznajemo se dugi niz godina sa raznih MTB-akcija, i vrlo jednostavno (opet ta jednostavnost, koja se i najteže postiže!) smo se dogovorili za zajednički vikend na rožajskim planinama. Plan je da jedan dan vozimo bicikl, zatim da planinarimo, da odemo kod Ilije, u njegovu ergelu konja, pa na Sopotnicu, … Mnogo planova, ali kad imaš s kim, nije to problem i ostvariti. Dapače, jednostavno je.

Jul 2021., velika vrućina, idemo prema Tutinu, zovem Caku, ona nas čeka u centru grada, pa ćemo dalje, prema pećini. Dolazimo do benzinske pumpe, ona maše, stajemo, Caka „uleće“ na zadnje sedište, pozdravljamo se, grlimo, pričamo svi u glas, već je burno, odlična energija, biće to odličan dan! Caka navodi, Milutin vozi, smejemo se, neverovatno koliko smo svi srećni, i to ne krijemo. Nakon otprilike 8 km (delom je to bio i makadamski put) stižemo do sela Godovo. Tu smo izašli iz auta i krenuli prema pećini; nekih dvestotinjak metara dalje nailazimo na putokaz, desno od puta ulazimo u gustiš, spuštamo se zemljanom stazicom prema utrobi zemlje, idemo dublje, još dublje, nestrpljivi smo, miris zemlje i kamena je svuda oko nas, hladnoća ide prema nama, idemo joj u susret, i – evo, stigli smo! Stojimo pred ogromnim kamenim otvorom, puni strahopoštovanja prema vremenu koje je ovuda prohujalo, koje i dalje ostavlja svoj trag u ovom delu Srbije, na samoj granici sa Crnom Gorom.

Godovska pećina se nalazi u okviru krečnjačke grede Dedovog Brda, na 985 mnv, i spada u grupu tunelskih protočnih pećina, što znači da je kombinacija ponorske i sifonske pećine. Ima dva ulaza, jedan sa funkcijom povremenog ponora, a drugi vrelski. Ulazimo u pećinski kanal dužine 322 m; vrlo je širok, prostran, lako prohodan, mada je kamenja a i većih kamenih gromada na sve strane. “Ovuda bi i kamion mogao da se protera”, reče neko, u šali. Kako napredujemo kroz pećinu, tako se tunel lagano i skoro neprimetno podiže, do izlaza nekih 40ak visinskih metara. U središnjem delu je mračno i tu koristimo čeone lampe; samo ponegde ima malih barica, a najviše vode je na bočnim stenama, sa kojih neprekidno bezvučno kaplje. Tu negde su i dva podzemna izvora, koja su aktivna i u sušnom periodu. Oprezno se krećemo, zadivljeni smo, zavirujemo po pećinskim nišama, fotografišemo, želimo da se i kroz fotografiju povremeno ovde vratimo. Pored glavnog kanala, tu su i sporedni, kratki, i zato se orijentacija ni u jednom trenutku ne dovodi u pitanje. U jednom udubljenju naziru se merdevine, one su tu ostavljene za istraživanje gornjeg sprata, na kojem, saznajemo, ima i pećinskog nakita, za razliku od ovog donjeg, gde ga nema. Prvo se treba popeti uz vlažnu crnu stenu, pa na merdevine, pa kroz otvor se uspentrati u gornje partije pećine-tunela. Zanimljivo, ali trenutno za nas i nebezbedno, jer nemamo odgovarajuću opremu za tu vrstu istraživanja i ekspedicije. I, šta ono reče Caka? Kad dođemo drugi put! Dakle, tada ćemo i ponovo doći u Godovo, ali obavezno i na Krstaču! Inače, Godovska pećina je najpre zaštićena 1980. pod imenom “Prerast na potoku Pliskavici, na mestu zvanom “Pećine” iznad sela Godova”, a potom kao Spomenik prirode geomorfološkog karaktera – Značajno prirodno dobro III kategorije.

Dugo smo se zadržali u pećini, oduševljeni njenom lepotom. A, atraktivan je i izlaz na drugoj strani brda, u obliku gotskog portala, visine oko 15 m, i širine 5.5.  Ipak, valja nam ići dalje, te se vraćamo prema selu i ponovo izlazimo na svetlost dana. U susret nam ide auto, zaustavlja se pored nas, vozač uzbuđeno maše rukama, govori nam kako je ovuda upravo prošla policijska patrola, i da “vodimo računa, jer će uskoro i da se vrati”. Vidi da ga “bledo gledamo”, da nam baš nije jasno o čemu priča, pa ponavlja: “Prošla je patrola, pazite šta radite!”. Mi odgovaramo da ćemo da pazimo, pa pogledamo prema Caki, a ona se smeje, i kaže: “Pa, rekla sam vam da ova pećina “deli” Srbiju i Crnu Goru: u nju uđeš u Srbiji, a izađeš u Crnoj Gori; dakle, tu je stari put za Rožaje, ali nema zvaničnog graničnog prelaza, tako da mnogi i dan-danas koriste ovu pećinu za ilegalan ulazak u susednu državu”. I još nam ispriča kako se ovde nekada, “za vreme rata” (koliko je bilo tih ratova, i na koji li se misli?!) skrivalo oružje. 

E, stvarno, baš dobra priča, i dobra pećina! Spaja narod, ne priznaje nikakve veštačke granice. Jedino što to nije svima po volji. Otud i te patrole. A, mi? Mi smo put nastavili preko zvaničnog graničnog prelaza! Kako? Punog stomaka, naravno, jer nas je Caka odvela na ručak u Etno selo “Raduške staze”. To je posebna priča, mnogo lepa i ukusna!

A sada da požurimo, jer nas u Rožajama čekaju prijatelji! Idemo! A, Caka ostaje da se priprema za skorašnji (još jedan) uspon na Elbrus, najviši evropski vrh, na 5642 mnv! Srećno, Cako!