“Kako mislite – ćerka od tate?!” Začudih se u jednom razgovoru s koleginicom s kojom i nisam privatno bliska, a i, priznajem, nikad ranije nisam čula za takvu formulaciju rodbinske veze… “Pa, znate, moj tata ima drugi brak i ćerku iz tog braka…”. “Zar vam onda ta “ćerka od tate” nije sestra?!”… Pogled na dole, ruke prekrštene i položene u krilu, mali uzdah. Trebalo bi da mi je bilo dovoljno da odustanem od daljeg razgovora na tu temu, ali ja nisam. “Blago vama kad imate sestru, makar je i zvali “ćerka od tate”; šta bih dala da se i u mom životu barem jedna takva pojavi”! Kasnije sam sve ovo ispričala mojim roditeljima, pokušavajući nakon toliko godina, da ne kažem “desetljeća”, da im malo nabacim osećaj krivice… Nisu se dali, naravno, to ti je – što ti je, rekoše mi, aludirajući na mog godinu dana mlađeg brata, ali ne dam se ni ja, pitam ima li ipak šanse da se neko iznenađenje od nekud pojavi… “Ti nisi normalna”, kaže moja mama, “E, svaka čast na razmišljanju!”, kaže moj tata…

Kako su različiti u ovome, tako su različiti i u mnogim drugim životnim stavovima i opredeljenjima. Mama se plašila i kad prelazimo ulicu, i kad izlazimo na terasu, i kad provirujemo kroz prozor, i kad se kupamo – da se ne okliznemo, …. A tata uživao dok smo se verali po drveću, brat “zakucavao”, ja se prevrtala na “štangli” za isprašivanje tepiha, vežbala skok-šut sa linije za trojku, i uvek nas podsticao na druženje sa sportistima i na upoznavanje različitih ljudi. Ljudi su najveće bogatstvo – tako nam je uvek govorio. Jedino se ljutio kad odemo porodično na more, stignemo na odredište a iz gepeka počnemo da vadimo tegove i odmah tražimo neku klupu da se namestimo i “samo malo treniramo”. “Pa zar ja preko cele Jugoslavije u autu vučem i vaše tegove, lopte, rekete, ….?!?!” Ljutnja bi ga uvek brzo prošla, naravno da smo brat i ja računali na to, a s prvim jutarnjim buđenjem i odlaskom na trim stazu iza hotela upoznali bi neku sportsku ekipu koja je došla na pripreme za novu takmičarsku sezonu, i tati bi bilo puno srce. Već tada smo naučili šta znači biti s najboljima. Svuda su nas prihvatali, i ljudskosti i sportskom životu smo se učili od najboljih.

Ali, sestra… Uvek sam želela sestru. I, tako “uđoh” u sport u kojem su muškarci dominantni u svakom pogledu, od brojčanosti, do fizičke spremnosti. “Dokotrljah” se svojom velikom željom za promenom i izazovom do biciklizma. Snažan sport, snažnih ljudi. Iz nedelje u nedelju sam i ja jačala i uglavnom bila jedina žena u ekipi. Nije mi to ni smetalo niti me brinulo, uvek sam okružena džentlmenima, kako zračiš tako i privlačiš, potvrdilo se po ko zna koji put.. Ne kažem da nije bilo i onih neprilagođenih, lažljivih, nepristojnih, mutikaša, i ako bi ih nešto u meni u trenutku i privuklo, vrlo brzo bi se “zamrzli” u mom pogledu i emociji i “otpali” bi poput odlomljene grane. I nestali. Ali, želja za sestrom je ostala. I za ženskim razgovorima. Na Čiker mtb maratonu 2013. godine Irina i ja smo bile jedine žene. Već sledeće godine bilo nas je pet, svake naredne sve više, a ove, 2018., prijavljeno je 18 mtb-dama! Osam dana vrhunskog uzbudljivog pedaliranja šumom, drumom, preko planinina, kroz kanjone i doline…

Svega će tu biti, a biće i mojih “sestara po biciklu”: Sneža, Milena, Sara, Milica, Tanja, Jelica, Jasna, Ana, Ranka, Nataša, Ljilja, Maja, Dubravka, sve lepe dame lepih nežnih imena, ali snažnog duha i tela! Sigurno će se mnoge odvažiti na nove poduhvate – sa drumskog bicikla “preći” na mtb (znam da je to i Jaci iz Lazarevca velika želja), ima i planinarki koje uveliko “gaze” i biciklističke kilometre… Sve u svemu, stvara se jedno vrlo specifično, damsko outdoor savezništvo – mirnodopsko, naravno! Ideja je da pokrenemo naše sestre, prijateljice, komšinice, koleginice, mame, tetke, rođake, da pronađu novu dimenziju svoje ličnosti, da se odaju posve novim porocima, prepuste ovisnostima o prirodi, biciklizmu, dobrim ljudima, i ne odolevaju novim izazovima! A, evo i jedne zanimljivosti: za vreme II svetskog rata Saveznici su kao pomoć svojim borbenim jedinicama iz aviona padobranima izbacivali bicikle! Tada je i nastao termin “bicikl-bomba”, a ja ću ga ovaj put upotrebiti kao bombastičnu najavu “damskih druženja na točkovima koje život znače”! Bicikl je sloboda. Ja uživam slobodna. A sada imam i sestru.