Davno je to bilo kada smo se predveče okupljali na školskom igralištu i igrali košarku, a po zalasku sunca palili logorsku vatru, družili se i pevušili uz zvuke gitare. Tokom dana moj brat i ja smo bili strateški raspoređeni od strane glavnog nam komandujućeg, dede Dragoljuba-Draje, koji nam je zadavao zadatke: “Ti pod džanariku, a ti u njivu, pa posle u štalu, pa…”.. I slušali smo, i nismo, kako kad, ali večernja okupljanja ispred škole nismo preskakali. U lepim letnjim noćima u daljini su se videli obrisi Iverka, na koji se nastavljao ponositi Cer. Deda nam je često pričao o cerskim šumama i da je ova niska planina dobila ime po vrsti hrasta – ceru. Ipak, poznata je i legenda koja kaže da je ovom delu zapadne Srbije ime darovala rimska boginja Cerera, zaštitnica plodnosti. Još je mnogo legendi koje se vezuju za Cer, pa tako i ona o caru Trojanu i njegovim kćerima Kosani, Koviljki, Vidi, Soki i Dragoj, po kojima su i gradovi Koviljača, Vidin-grad, Soko-grad, Kosanin-grad, dobili imena. Mogla bih ja da nižem legende i događaje, da pričam o brojnim manastirima ovog kraja, da kažem da je i Miloš Obrenović odavde, ali ipak ću se vratiti “pod koševe”.
Dakle, evo nas u Jadranskoj Lešnici, selu podno Cera, baš na tom igralištu i ispred osnovne škole s početka ove priče. Povod okupljanju je brdsko-planinska biciklistička akcija obroncima Iverka i Cera u organizaciji PBD BicikLO iz Loznice, koju su oni nazvali “MTBitka za Cer”. Zašto bitka i zašto za Cer? Planinsko biciklističko društvo BicikLO je na ovim našim geografskim prostorima poznato po organizovanju biciklističkih vožnji sa istorijskom tematikom vezanom upravo za ove krajeve. Do sada smo nekoliko puta vozili padinama Gučeva i učili o čuvenoj “Gučevskoj bitci iznad oblaka”, a danas, 15. septembra 2019. godine, pričamo o Cerskoj bitci vođenoj u periodu od 16. do 19.8.1914. godine oko planine Cer. Bila je to jedna od prvih bitaka Prvog svetskog rata, u kojoj su srpske snage pod vodstvom generala Stepe Stepanovića odnele pobedu nad austro-ugarskom vojskom. Strategija i sve ostalo vezano za ovu bitku previše je kompleksna priča da bi se ukratko ovde prepričavala, ali je zato na samom terenu, u trenucima predaha, s nama bio profesor geografije Miloš Đuričić, koji nam je vrlo srčano i istorijskim činjenicama potkovano približio te davne avgustovske noći i dane, ali nikad zaboravljene. I, dobro je što postoje ovakvi ljudi i udruženja koja neguju ne samo sportske aktivnosti u prirodi, već i kulturnu i istorijsku baštinu krajeva u kojima žive.
U Jadranskoj Lešnici se okupio popriličan broj biciklista, možda i osamdesetak. Pristigli smo iz raznih krajeva Srbije i Bosne, uglavnom se i poznajemo s nekih od prethodnih druženja i vožnji, i vrlo smo zadovoljni što smo i opet zajedno. Ja sam posebno razdragana, jer me mnogo toga podseća na moje odrastanje u ovom selu. I inače sam sklona vraćanju u prošlost i poprilično sam vezana za svoje porodične korene, ali nekako to ne doživljavam kao “teret prošlosti”, već baš naprotiv. I zato, kad su me seljani okupljeni oko obližnje prodavnice (i flaše piva) pitali “koji smo i odakle smo”, ja sam ponosno rekla da sam baš odavde i da sam baš iz jedne od ovdašnjih porodica! Niko me nije prepoznao, prošlo je mnogo godina, a onda se i nisam bavila biciklizmom i ne poznaju me ovako “zamaskiranu”, ispod kacige, ali nisam prepoznala ni ja njih. Možda i bih, da su svi dotrčali do koševa, možda i bih da su držali košarkašku loptu u ruci, dodavali, dobacivali, namigivali, utrčavali… Možda bih prepoznala nekoga od njih po specifičnom skoku, po “banani” koju bi “raspalili”, po guranju ispod koša, laktanju pravo u rebra, po specifičnom osmehu kad postigne koš, po…
I krenusmo obroncima Iverka, pa na Cer, pa se sve penjemo, i penjemo, bilo je i guranja, ali ne onog gurkanja i smejuljenja ispod koševa, ali je ipak bilo mnogo zadovoljnog druženja i lepih, drugarskih priča i zadirkivanja. A šuma prelepa, gusta, zelena, u raznim nijansama zelene, pa divan izvor baš na jednom proplanku, a iznad još jači uspon, ali ništa to nama nije bilo teško. U jednom je trenutku ispred mene istrčala crnokosa krupnooka devojčica, uplakana jer joj je upravo iz ruke ispala kesica grisina, a tata je zagazio u potok da joj kesicu dohvati… I uplašila se zbog tate, jer nije znala kolika je snaga potoka i da li će i tatu vodena struja odneti… Priča je ovo iz mog detinjstva koju su mi mnogo puta prepričavali, pa sada i nisam sigurna da li se zaista sećam tog događaja ili su mi ga odrasli “usadili” kao sećanje…
I prođoše ti kilometri penjanja, i izađosmo najpre na ravnu deonicu kroz šumu, pa na čas u prirodi, pa na vidikovac s pogledom na Iverak i Bosnu, a zatim je usledio dug dug spust koji nas je vratio u selo. Valjalo je biti oprezan jer je bilo mnogo krupnog šljunka, bilo je i finog sitnog kamanja skoro u prah pretvorenog, bilo je i bušnih guma, ali i mnogo mnogo divnog druženja.
Završi se tako naša MTBitka za Cer. Do nekog novog MTB vojevanja, živeli, i hvala svima na predivnom cerskom danu!