Ljubovijska se mladost u subotu, 9. septembra 2017. okupila u dvorištu osnovne škole “Petar Vragolić”. Škola je u daljini okružena vrhovima planina i kao da se i sama nalazi na nekoj travnatoj zaravni. Čini mi se da sam ovde tek na kratko zastala: da otpijem gutljaj vode, još jednom duboko udahnem rezak planinski vazduh, pa odoh dalje – na biciklu, a kako drugačije?!
Dogovor je da se i mi, MTB seniori, a tako su nas nazvali na zvaničnom sajtu Turističke organizacije Ljubovija, pridružimo ovoj mladosti, i zajedno, na biciklima, prodefilujemo ulicama Ljubovije. Važan je ovo i veliki zadatak: valja decu naučiti osnovnim pravilima ponašanja u saobraćaju, kulturi sporta, zdravim stilovima života. To “kultura sporta” mi se posebno dopada, jer je malo, baš malo onih koji je imaju. U našim se školama ocenjuje penjanje uz konopac, razna preskakanja, provlačenja, hodanje po gredi, i tome slično. Mnoga deca to, realno, ne mogu da izvedu u zadatom vremenu i na određen način, nisu dovoljno vešta zbog svoje građe ili nekih drugih razloga, ali se na tome i dalje insistira. Bicikl, koji voziš od momenta kad prohodaš pa sve dok si živ, koji ti je od pomoći u svakodnevnim situacijama, koji te čini srećnim, spaja te s prijateljima, prirodom – za taj isti bicikl u našim školama i dvorištima skoro i da nema mesta. Retko ga ko i pominje. Zato, smatram da je zadatak nas, koji smo ljubitelji biciklizma i redovno bicikliramo, da širimo tu priču i tu radost koju doživljavamo na biciklu. Radost, hm, to vam je čudno… Pa, u pravu ste, razne su to radosti. Jednom su me čak pitali da li je seks bolji s osobom koja vozi bicikl, ili.. Vidi stvarno, moraću da probam s nekim ko ne vozi, pa ću da vam pričam…
Ne budite neozbiljni, ovde pričamo o važnim životnim stvarima. A, šta mislite o tome, kad bi se ovakvim manifestacijama pridružili direktori firmi, šefovi drndadžije, šefice sa staromodnim ružnim punđama i strogoćom na licu, a usne im stisnute da ni žilet ne bi mogao da prođe ?! Svi ljuti, besni, ništa im nije dobro, ni po meri! Možda bi barem malo popustili i dozvolili da im osmeh ozari lice kad bi videli ovako lepu mladost, zdravu, razdraganu? Možda bi u ponedeljak, kada se vrate na svoja radna mesta, bili bolje raspoloženi, fleksibilniji, tolerantniji, sa više razumevanja i za sebe i za druge? Pa, da, ti isti se savršeno uklapaju u kafanske miljee, pevaljke i muzikante. Možemo i to da im priredimo, što da ne, i mi volimo sve što vole mladi! Ali, haj’mo prvo da ispratimo ovu decu u njihovim prvim biciklističkim koracima!
Svečani defile je krenuo kako je i najavljeno, u 16 časova. Podeljeni su nam fluorescentni prsluci i svi zajedno smo činili odličnu, kompaktnu i uigranu ekipu. Ponosno smo nekih dvadesetak minuta kružili ulicama ustalasale varošice. U povratku do škole junoše se odvojiše i smelo se upustiše u takmičenja iz raznih disciplina: egzibiciona vožnja sa sporim prenošenjem čaše, biciklista u pokretu gađa pikado metu, ženske i muške trke, poligon ezgibicije .. Za to vreme, mi seniori dobismo šansu da se smestimo i predahnemo u etno selu Vrhpolje. Za 20 h bio je zakazan novi susret i svečanost, uz posluženje, u Parohijskom domu gradske crkve Sv. Preobraženja u centru Ljubovije.
Ko je već ranije prisustvovao ovim “Mikijevskim večerima” u završnici zvaničnog dela Biciklijade, već ima sliku o tome kako to izgleda, pa mu i ne treba ova moja priča. Ja ću je, ipak, ispričati, ali najviše baš zbog tog istog Mikija, iliti Milorada Živkovića, kao i zbog onih koji još uvek ne mogu da shvate čemu se mi to toliko veselimo i kakve to neobične priče ispredamo od septembra do septembra!
Uzbuđenje vlada na sve strane! Miki piše zahvalnice, lepim, stilizovanim slovima. Ne želi nikoga da izostavi, posebno se brine da oni koji su prvi put došli ne budu zanemareni na bilo koji način. Kaže: “Vi, “stari”, mi nećete zameriti, vi ste već na neki način i domaći, pomozite da svi odavde ponesu najlepše uspomene”! Evo, ja pomažem: čim smo završili sa večerom odmah sam ušla u kuhinju, kao “stara”, i pitala kad će torta.. Polako, stani malo, ima valjda neki red, i treba da se poštuje! Miki deli zahvalnice, pehare ručno rađene od delova bicikala, ili one “prave”, ne tako originalne, izlivene u livnici, a sve s posvetom. Mnogo je urnebesnog smeha, i, ono što je najvažnije, zajedništva! Dakle, baš smo kao u priči o musketarima: “Svi za jednoga, jedan za sve!”. Muk je nastao kad smo minutom ćutanja odali poštu našem prijatelju, Gordanu Vujisiću – Šici, koji je prošle godine bio ovde s nama, zajedno smo se veselili, a na neki drugi svet, il’ ko zna gde, otišao tako što je zastao, seo pored svog bicikla i više nije ustao… Šico, neka ti je laka crna zemlja…
Stolovi su sad već prepuni poklona. Nešto od promotivnog materijala nam je pripremila i Turistička organizacija Ljubovija, koja je, na svoj način, podržala ovu manifestaciju. Vredi pomenuti da je organizator “Biciklijade” Opština Ljubovija, s grupom ljubitelja biciklizma na čelu sa Miloradom Živkovićem – Mikijem. Toliko o tom zvaničnom delu.
A, mi sad, vrlo zvanično, da se okrenemo i prelepoj torti! Ukusna, baš kao i svake godine, i vrlo šarmantno ukrašena. Bravo za domaćicu! Prošle godine je Miki uspeo da ubedi lepu devojku koja radi u opštini, da nam se predstavi, da je za njeno angažovanje nagradimo makar gromkim aplauzom. Evo, i sada da se svima, od srca, još jednom zahvalimo! Iz Parohijskog doma smo izašli srećni i nasmejani.
Nastavak druženja usledio je u Etno selu u Vrhpolju, kod gazda-Nikole. I tamo smo već “kao kod svoje kuće”, orilo se pored Drine i sve mirisalo na Kušine palačinke. Ponoć je prošla i vreme je za počinak. A, šta sutra… O tome ćemo razmišljati sutra…