Goran nikako da kaže zašto je za polaznu tačku našeg današnjeg bicikliranja izabrao baš Kisiljevo, a na moje navaljivanje konačno progovara: Već će ti se samo reći. Pa dobro, neću više da ispitujem, ionako smo upravo stigli u samo srce sela smeštenog na obali Srebrnog jezera, u opštini Veliko Gradište u Braničevskom okrugu. Ispred nas je jedan od najstarijih parohijskih hramova u Srbiji – crkva Svetog Nikole iz 1825. godine, zidana od nabijače (nabijene zemlje), 1983. godine stavljena pod zaštitu Republike Srbije kao spomenik kulture. Zanimljiv početak dana.

Jutro je prililčno hladno, nebo tmurno, olovnosivih oblaka. Ne čudimo se, novembar je, ali nas troje ipak priželjkujemo sunce i topliji dan. Za vožnju smo se brzo pripremili, usput pribavili informacije da ovde nema kafane, a da je prodavnica odmah iza ćoška. Centralno mesto u ovom našem avanturističkom danu dodelili smo Ramu, Dunavu i Žiki-skeledžiji, sve ostalo što ćemo usput videti i doživeti biće veliki bonus. Pa, da krenemo!

Vozimo širokim asfaltnim putem u pravcu Zatonja. Automobila skoro da nema i neizmerno uživamo krstareći vijugavom saobraćajnicom. Prolazimo i skretanje prema Biskuplju, a odlazak do sela ostavljamo za neki drugi put. Za ime sela vezana je zanimljiva legenda koja kaže da je ovde nekada bila crkva u kojoj je živeo biskup; po dolasku Turaka u ove krajeve desio se razoran zemljotres, obrušilo se brdo i zatrpalo crkvu i biskupa. Priča se da zemljotres nije bio slučajan, da je bolje što se to desilo nego da su crkva i biskup dopali turskih ruku.

Nastavljamo prema Ramu, usput prolazeći kroz Zatonje. Nigde ne zastajemo, ali i ne žurimo. Vožnja je veoma prijatna, već smo se i ugrejali, premda sunca i dalje nema. Okružuju nas oranice i vinogradi, približavamo se Ramu, a moje nestrpljenje i ushićenje rastu. Vozim uporedo sa Peđom, penjemo se na brežuljak iza kojeg dolazi spektakl – pogled na Dunav i spust koji vodi u dubine i bezgranično plavetnilo reke. Gledam u Peđu, pitam se da li i njega fascinira raskoš koja nam se prikazuje, da li sam mu čudna, možda malo i smešna zbog radosti koju pokazujem? Ali ne, i Peđa je oduševljen, samo na trenutak usporava, propušta traktor koji upravo izlazi iz dvorišta sa desne strane puta, i tek tada se nesmetano prepušta susretu sa rekom koja se ovde maštovito razliiva.

Uz obalu su privezane tri skele koje čekaju svoje putnike; sve gledaju na tvrđavu koja dominira brdom iznad Dunava, a leđa im miluju tihi talasi. Zastajemo ispred restorana, tu nam se pridružuje naš domaćin Živorad Sekulić – Žika skeledžija, i zajedno odlazimo do tvrđave, karavan-saraja i crkvice. O svemu ovome, kao i o mnogim drugim znamenitostima ramskog kraja, pisala sam u nekoliko navrata, pa će biti dovoljno da ovde ubacim neke od linkova, za podsetnik. 

Inače, u poslednjih nekoliko godina tvrđava je u značajnoj meri rekonstruisana, a došlo se i do neverovatnih saznanja, od kojih je meni najzanimljivija priča o objektu u sredini tvrđave za koji se dugo mislilo da je u pitanju džamija. Ipak, daljim iskopavanjima pojavili su se tragovi koji su ukazali da je objekat iz rimskog perioda i da je u pitanju svetilište posvećeno Jupiteru, zaštitniku vojničke sreće, a ujedno i grobnica rimskog vojskovođe Gajusa Licinijusa Rufinusa. Sve je predstavljeno javnosti i potkrepljeno dokazimo, ali to prepuštam arheolozima i istoričarima.

Dugo smo se zadržali na uzvišenju nad rekom, dočekali i prve zrake sunca koje su se pojavile u trenutku kad smo provirili kroz otvor na zidinama tvrđave, gde uvek očekujemo spektakl. Ni sad nas Dunav nije izneverio, već se pokazao u punom sjaju, pod mnoštvom srebrnih prštavih zvezdica. Kakva magija!

Magija je bila i u kulinarskim specijalitetima kojima smo se posvetili u restoranu Kod tvrđave. Nešto pre 15 časova Žika je otišao da isprati skelu koja se otisnula put Banatske Palanke, a mi smo krenuli nazad prema Kisiljevu. Mrak ne možemo da izbegnemo, ali sada je nebo mnogo vedrije i vidljivost bolja, a snažan zalet za nastavak puta dale su nam i Žikine zanimljive i neiscrpne priče.

Vozimo stazom pored Dunava, mestimično zemljanom, pa makadamskom, uz stene, kroz listopadnu šumu, preko razgranatog korenja koje uzdiže tlo i čini vožnju nešto zahtevnijom. S leve strane nam je moćni Dunav, a s desne, visoko iznad nas, Ramsko-zatonjska peščara i njeni stameni bedemi. Uranjamo u sitan pesak, najpre plitak, pa sve dublji, na nekim mestima takav da je vožnja na usponu bila prilično naporna a na spustu na granici mogućeg. Povremeno sam silazila s bicikla i najkritičnije metre pretrčavala, ne bih li se što pre izbavila iz nezgodnih peščanih nanosa. Srećom nema vetra, inače bi vožnja mogla biti neprijatna zbog sitnih čestica koje se zavlače svuda – u nos, oči, usta, u garderobu i cipele.

Na ulazu u Zatonje hvata nas prvi mrak, ali mi hrabro skrećemo prema Srebrnom jezeru, a zatim vožnju nastavljamo uz Kisiljevačku reku. Negde smo za trenutak promašili stazu i našli se usred auto-kampa, zaobišli ga pa se ponovo vratili na puteljak uz reku. Noć se uveliko spustila, teška, tamna, ali mirna i topla. Čuju se samo naši točkovi kako prelaze preko peska i kamenja, a iz obližnjih dvorišta lavež pasa. Upadamo u mrkli mrak i dolazimo do kuće i dvorišta iza kojih, reklo bi se, nema ništa. Možda šaša, neko slično raslinje, šta li je. Ili samo mrak. Navigacija kaže da tu negde levo ima staza, ali ipak dozivamo domaćina, jer vidimo da u kući ima svetla. Zovi jednom, drugi put, treći, i konačno se pojavljuje čovek koji nesigurno tetura verandom, u glasu mu nepoverenje, a iz daha mu izbija težak miris belog luka, duvana i alkohola. Aha, tražite put, vi ste biciklisti. Ma, tu vam je, odmah levo, preko njiva, možete vi to, samo još 3-4 km, šta je to za vas!

Nađosmo puteljak koji nas vodi preko oranica, kroz raznorazna noćna čudesa. Peđa i Goran snažno pedalaju, povremeno zastanu da me sačekaju, a onda se Goran baš tada, tobož slučajno prisetio da nam je Žika pričao o prvom srpskom vampiru Petru Blagojeviću, koji je rodom upravo odavde, iz Kisiljeva. Petar je umro 1725. godine; nakon njegove smrti ljudi su počeli naprasno da umiru, a pre smrti su pričali da im se Blagojević ukazivao u snu i da ih je davio. Tako je nastala sumnja da je Petar vampir, o čemu nam je pre nekoliko godina govorio i Mirko Bogičić, matičar, stihopisac i veliki poznavalac istorije Braničevskog okruga.

Pitam Gorana da li će sad da kaže zašto smo u vožnju krenuli iz Kisiljeva, da li to ima ikakve veze s Blagojevićem, a Goran se smeška. Ma, bolje da se više posvetim vožnji nego ispitivanju, jer je teren sve zahtevniji, a noć mu daje posebnu dinamiku. Puteljak se sužava pa se malo proširi, ima kamenja, blata, odjednom se i vododerine pojaviše. Valjda neću upasti u ovu usku dugu vododerinu, razmišljam, jer je odmah tu i gusto šipražje, a iza moguće i reka. Oprezno vozim, ispred mene je Goran, ali – sad ga vidiš, sad ga ne vidiš! Proklizao je, pao na stranu, pravo u visoko raslinje, trnje, koprivu, a bicikl preko njega. Da sam na tvom mestu ja bih brzo ustala, jer možda odnekud vreba Petar! Nisam mogla da odolim, morala sam malo da se našalim. 

Ubrzo prelazimo na čvršće tlo, ponovo se čuje lavež pasa, vide se i svetla u daljini. Približavamo se kraju našeg današnjeg putovanja u kojem se sve savršeno uklopilo: uživali smo u Braničevu, u druženju, prešli smo 43 kilometra, od toga 23 asfalta i 20 km off roada – idealno za jedan praznični, novembarski dan. Vratićemo se ovde i opet, još je mnogo sela, priča i legendi kojima obiluje ovaj kraj; Dunav će nas ponovo okupiti i pokazati nam pravi put. Dotle, živeli, i uzdravlje!