Kako ćeš znati da li nešto možeš, ako nisi probao?… Rečenica koju olako izgovaram; aaaa – zašto? Zato što je na sebi isprobavam!

Tako i dođoh u Inđiju, na Prvi Inđija trejl, da uradim nešto što do tog 3. marta 2019. nikada nisam. Nije to ništa specijalno, da se razumemo, ali svaki pomak koji uradiš u svom životu još ti više raširi oči, oslobodi um, otvori horizonte. Nije me trebao niko nagovarati; kad sam u nešto sigurna ne trebaju mi nikakve konsultacije, znam dobro šta hoću i tražim način da to i ostvarim. Dilema je bila, ali samo jedan mali trenutak, da li ću uspeti svojim pozivom da privolim i moje prijatelje, bicikliste i trkače, da se pridruže ovoj manifestaciji koju po prvi put organizuje Planinarski klub „Železničar“ iz Inđije. Kako ideju pretvoriti u lep i sadržajan dan i aktivnosti u prirodu? Našao se način!

U sklopu promocije zdravih stilova života i “izlaska na svetlost dana” novoosnovanog UG Nesputani, a kao predsednica Udruženja, pozvala sam prijatelje iz Beograda, Loznice, Osečine, Ljubovije, Sremske Mitrovice, Novog Sada, Inđije, da se okupimo na Prvom Inđija trejlu i damo svoj doprinos ovoj zdravoj ideji. Većina se vrlo spremno odazvala pozivu, shvativši značaj širenja dobrog duha Dobrih Ljudi. Mi smo oni koji smo zahvaljujući bicikliranju, planinarenju, šetnjama, prihvatili i drevnu Konfučijevu mudrost: Svi imamo dva života; drugi počinje kada shvatimo da imamo samo jedan! Zato sada vrlo spremno i snažno putujemo tim našim “drugim životom”, stalno tražeći nove puteve i izazove. Tako i svoje porodice vodimo i deci dajemo odličan primer. Na nekoga će se već sigurno ugledati. Bolje da to budu njihovi roditelji, manje će da ih boli.

Dogovor s Vladimirom Banićem, predsednikom PK “Železničar”, bio je da biciklisti krenu trejl trasom desetak minuta pre trkača, a da se eventualno kao mtb takmičari predstave sledeće godine. Moja ideja i želja od početka je bila jedna: da istrčim malu, tzv zelenu stazu trejla, odnosno 9.5 km trke kroz prirodno okruženje. S obzirom da nikada nisam trčala više od 4 km, a i to je bilo asfaltom, ovo je za mene predstavljalo baš izazov i radost! Pridružio mi se još jedan Nesputani, moj prijatelj Luka. Zajedno smo se u 10 časova našli na startnoj poziciji, a prethodno smo ispratili naše prijatelje bicikliste koji su “odjezdili” dužom, plavom stazom, pa još malo produžili… Verovatno do neke dobre kafane, ali neću da ispadne da sam ih odala…

Uglavnom, dobih ja i startni broj, karton za čekiranje na kontrolnim tačkama, poče i sitna kišica, hladnjikavo je, oblačno, nas dvestotinjak trkača nestrpljivi, dron nam iznad glava, ispred nas organizator sa kamerom… I, konačno krenuli! Šta je bila moja ideja? Pa, da istrajem, da ne stajem! Nije važno koliko sam spora, dokle god se krećem! To je bio moj moto, i to sam naučila kad sam počela da vozim bicikl. Kretanje je Majka.

Trčalo se interesantnim predelima, a na nekim mestima su bili vidljivi znaci krčenja staze. Bravo za organizatore! Bilo je i blata, ali ne mnogo; bilo je i uzbrdica, ali blagih. Bilo je i prijateljskih prilaženja, reči podrške. Čega nije bilo? Vode. Nisam imala iskustva i nisam znala da treba da nosim vodu. Sad znam. Nigde i nikako bez vode! Sreća pa je povremeno padala kišica i nije bilo sunca, tako da se moglo izdržati. A ja sam trčala, trčala, probala da fotografišem telefonom ali mi se kamera nespretno prebacila na selfi, a posle nisam mogla da je vratim i tako, na sreću, i odustala…. Nisam stala ni jednom osim na kontrolnim tačkama. Išlo je to meni, činilo mi se da sam spooooooora, ali sam videla i da sustižem mnoge, a i da mnogi oko mene povremeno iz trčanja prelaze u hodanje. Hajde, možeš ti to, reče neko iza mojih leđa, ima još oko dva kilometra… Ja se obradovah, bravo za mene, vidi kako nije bilo strašno… Hajde, imaš još kilometar, to me neko pretiče i daje mi vetar u leđa… Hajde sada – finiširaj, brže malo, imaš još 300 metara, pređi put, pa preko onog mostića i tu je cilj… Hajde, brže malo, finiš je važan, pokaži da je ovo za tebe bila šala… možeš ti to!… Ja i ne znam kome su te reči bile upućene, prvo sam pomislila da je nemoguće da to meni neko dobacuje, pa zar ne vide svi da nisam trkač, da sam potpuno neiskusna u ovome… pa zar se to ne vidi… Ma, ko šta vidi, trči sestro slatka, lepo ti čovek kaže, da li tebi ili nekom drugom, ali poslušaj, i ti si pred ciljem… Tako rekoh sebi, dadoh petama vetra, i u punom naletu, s podignutim rukama i osmehom na licu i ja prođoh kroz cilj!!! Dakle, kakva je to sreća bila… Oduševljenje… Zadovoljstvo… Kako je lepo kad učiniš nešto za sebe, kako je lepo kad možeš nešto dobro od sebe da daš i preneseš na svoju okolinu… Na cilju me već čekao Luka, srećan, zadovoljan, ozaren… A, sada? Sada na okrepu, gulaš, pivo, veseo i zadovoljan razgovor i smeh! Prvo presvlačenje, evo i sunce bi da se presvuče u nešto žuto, jarko, toplo…

U 13 časova usledilo je proglašenje pobednika. Dobre vibracije. Prvi izlazak u javnost i dva prva mesta za Nesputane! I Luka i ja smo u našim kategorijama imali najbolja vremena! Sada naše vitrine krase finišerska medalja, koju je dobio svak’ ko je završio trku, i medalja za osvojeno prvo mesto… I, eto, rekoh li ja – sve što sanjaš, možeš i da ostvariš…

Hvala PK “Železničar” iz Inđije i njihovom predsedniku Vladimiru Baniću na odličnoj ideji i organizaciji njihovog prvog trejla! Srećno, dragi prijatelji, u vašim novim poduhvatima i ostvarenjima! Nesputani ostaju uz vas!