“Molim te, pričaj mi nešto, skreni mi pažnju, hvata me užasan grč u desnom listu, baš užasan, pričaj nešto, ne smem sad da stanem, ima još samo 100 metara do cilja, ne smem da stanem…”… S mojim novim poznanikom trčim prema cilju V Jadovničkog ultramaratona, uspevam da neverovatnom snagom volje zanemarim izuzetno bolan grč, On i ja zajedno utrčavamo u cilj, a u tom trenutku grč u svojim snažnim čeljustima pokušava da obuzda i list moje leve noge! Neverovatno! Ipak – uspela sam, sve sam boli anulirala, širim ruke, srećna sam, presrećna, zahvalna, primam čestitke dela ekipe iz organizacije koja spremna čeka na “kapiji”, sigurna sam da sam sve ovo zaslužila, ne želim da umanjujem svoj uspeh, potrudila sam se, premostila mnoge prepreke, zaboravila mnoge nedaće, i uspela!!!

Jedna lepa devojka već mi prilazi i stavlja finišersku medalju oko vrata, a druga, sve praćeno osmehom, traži da joj pokažem da u rancu imam astro-foliju i mobilni telefon – obavezne stavke u planinskoj trci na 22 km. Naravno, sve to imam, a imam i: zviždaljku, kišnu kabanicu (vetrovku), upaljač, šibice, nožić, flašicu s vodom, mali sendvič, dekstrozu, čokoladicu, pa čak i dve kese ako padne kiša da se “obujem” u kese da mi ne bude hladno za noge… Ma, to sam naučila u biciklizmu, ali pitanje je koliko je to prijatno kad hodaš/trčiš… Nije sad ni važno, nije mi ni trebalo… Ali, da vidim gde je čovek s kojim sam utrčala u cilj, da mu zahvalim na podršci i fenomenalnom finišu! Osvrćem se oko sebe, ali On je već verovatno otišao negde na pivo, ne znam, žao mi je, i ne mogu da ga dalje tražim jer ga ne bih ni prepoznala, videla sam samo delić njegovog profila dok smo zajedno trčali poslednjih 1.5 km do cilja na platou ispred Doma kulture u Prijepolju… Sada želim da se javim mojim sinovima i snaji i kažem im da sam srećno završila trku, i da im pošaljem fotografiju sa cilja, znam da čekaju da s njima podelim radost. Molim jednu devojku da me fotka, ona to strpljivo radi, hvala joj, odvajam se u stranu, tražim klupu na suncu da skinem mokru majicu sa sebe i malo se i ja osušim od znoja.

Zovem Gorana, da vidim dokle je on stigao, i da li je na stazi maratona zajedno s Milicom i Peđom. Inače, nas četvoro smo zajedno došli u Prijepolje na Jadovnički maraton, prijavili se na 22 km i cca 930 visinskih metara, sasvim dovoljno za nekoga ko nije trkač, ko svoje slobodno vreme provodi u prirodi, ali na biciklu. Goran mi se javlja, on šeta i uživa, druži se sa ljudima koji su raspoređeni po punktovima kao logistika trkačima i onima koji se češće odmaraju. Kaže, tu su negde u blizini i Milica i Peđa, i uskoro će i oni stići na cilj. Super, kažem, ja ću za to vreme da se družim s trkačima koji su finiširali i da malo predahnem uz kafu. Odlično se osećam, grčevi koji su se pojavili pred sam cilj su prošli vrlo brzo jer ionako im nisam pridavala pažnju, tako da se nisu imali zašto zadržavati kod mene…

Krenem preko platoa prema kafiću i zaustavlja me Irenin glas: “Emira, znaš li da si treća u svojoj kategoriji?” Treća, ponavljam, zar treća, pa to je divno, potpuno neočekivano, ovo je za mene ogromna satisfakcija, jasno je da ne treba odustajati od sebe ni posle četrdesete godine, ni 45+, ni…. Ma, nikada, kakve to veze ima s godinama, ko te pita za godine, gledaj šta možeš da uradiš “u tim svojim godinama”, da ti ne idu uzalad, da traješ… I, lepo meni kaže moj mlađi sin: “Mama, a hoćeš li se baviti sportom i voditi računa o svojoj ishrani i kada budeš imala 90 godina? Znaš, ne bih voleo da moram da te ostavim u staračkom domu, čuo sam da tamo jako loše postupaju sa starim, nemoćnim ljudima, zato bih voleo da uvek vodiš brigu o sebi i svom zdravlju!” Ja obećala, šta sam drugo mogla, neću da mi se dete sekira…

I, eto, svašta ja nešto ovde napričah i za tili čas stigoh do finiša trke, a da pošteno nisam ni krenula. Odnosno, nisam ispričala ništa o samoj trci i mom trčanju! Da ne ispadne da sam tih 22 km Jadovnika “preletela”, evo ukratko kako je bilo, iz mog ugla, naravno: dakle, da postoji nešto što se zove “planinsko trčanje” saznala sam pre 7 godina kada sam kao učesnik biciklističkog Čiker mtb maratona vozila preko planine Jadovnik iznad Prijepolja. Dok smo nas tridesetak jedan iza drugog prelazili preko rascvetalih jadovničkih livada, pored nas je trčao i usmeravao nas Vjekoslav-Veka, prijatelj i domaćin Čiker-maratoncima, zaljubljenik u prirodu, zdrav život, u njegov Jadovnik. Tada sam prvi put videla da neko trči preko planine i bilo mi je to veoma neobično. Naravno, kasnije sam se šalila na taj račun i govorila: “Šta radi ovaj čovek, zašto trči, zar nema bicikl?” Bila je to šala koju sam mogla da izgovaram jer sam u međuvremenu upoznala Veku i njegovu strast prema prirodi. U međuvremenu, on je sa svojim prijateljima iz Prijepolja osnovao Klub ekstremnih sportova Fijulj i organizovao takmičenje u planinskom trčanju, te je tako i održan prvi Jadovnički ultramaraton. Ove godine je maraton održan po peti put, ovaj put udruženim snagama sa Skyrunning asocijacijom Srbije. Ne bih se više upetljavala u ove nazive, o svemu tome sigurno ima mnogo podataka na netu, već da još jednom “prođem” trasom maratona, odnosno onom kojom sam išla ja i nas još 96, dakle 22 km i 930 visinskih metara.

Start trke bio je sa platao ispred Doma kulture u Prijepolju, u subotu 13. jula 2019. u 8.00 h. Odlična energija osećala se od ranog jutra, vreme je bilo idealno, ne mnogo toplo, sunčano, baš uživancija. Međutim, vremenska prognoza je za kasnije bila veoma nepovoljna, ali ne za nas na 22 km već za trkače na 53 i 73 km. Očekivala se kiša, nevreme, grmljavina, značajan pad temperature, već negde oko podneva. U sebi sam ponavljala da ne želim da kisnem, da sam već dovoljno kisnula – mnogo mnogo puta u planini, na biciklu, i da i ne vidim šta bi tu moglo da mi bude interesantno.. Može samo da bude opasno. Klizavo. Neprijatno. I zato sam sebi odredila da do 12 sati moram završiti trku. Bilo je to vrlo realno, premda me bol u kolenu zbog kojeg danima unazad nisam mogla kako treba ni da hodam, opominjao i podsećao na oprez i na ono šta je najvažnije. Sigurnost. Ne izlaganje nepotrebnim rizicima.

Uglavnom, krenuli, odmah se ide u blag uspon, pa u sve jači, i to traje 5-6 kilometara. U tom delu sam više hodala uz pomoć štapova nego što sam trčala, ali je to bio brzi hod. U jednom trenutku s desne strane se pojavljuje džip, a dva muškarca koji su u njemu nude vodu i cedevitu ako je nekome potrebno. Znala sam da ćemo na trasi imati značajnu podršku ljudi iz organizacije koji nude vodu, sokove, slatkiše, ali sam se i obradovala kada sam videla da je u džipu moj prijatelj iz Prijepolja, biciklista i trkač, a još više se iznenadio i obradovao on: “Nisam znao da trčiš” – reče, “Nisam ni ja znala”, odgovorih i nasmejah se, sve u trku. Pa stvarno, ako je trčanje to što u poslednjih nekoliko meseci jednom u 10 dana istrčim 6-7 km, onda jesam trkač… Međutim, jasno je svima da je to zanemarljivo, i da sam ja ipak biciklista!

Trčim ja tako, lepo to meni ide, ne žurim nigde, nisam se ni zadihala, baš uživam. Stižem i do prve kontrolne tačke, pa nastavljam dalje, sad me već stiže dosta trkača, ali sam i ja stigla mnoge. U jednom delu treka ekipa se ustalila i više-manje trčim sa istima, odnosno ili sam ja malo ispred njih, ili su oni malo ispred mene. Na makadamskom, sipljivom spustu sa serpentinama, koji je usledio nakon druge kontrolne tačke, dosta sam zaostala za drugima jer sam štedela koleno, dok su se ostali stuštili niz padinu u velikom oblaku prašine. Eh, shvatila sam da ipak treba da stignem sa čitavim kolenom do cilja, te sam bila maksimalno oprezna. Čujem ispred sebe, ali negde s visine, glasove kako navijaju i bodre trkače, a uskoro stižem i do mesta gde su na brdu s leve strane puta berači malina, kojima nije teško da povremeno prekinu svoj posao i ohrabruju nas. Svaka čast, ljudi!!!

Ulazim u pojas sa travom i makadamom, ima i dosta kamenja koje izviruje iz trave ali se baš i ne vidi jasno. Tu sam jednom zapela pošteno i mogla naglavačke da završim, pa sam i zbog toga išla opreznije, ali mi se svejedno to desilo još jednom, verovatno i zbog toga što sam sve vreme štedela koleno… Tako to ide… U ovom delu sam dosta dugo sama trčala, ali onda sam stigla grupu devojaka i mladića i ostatak trase smo uglavnom trčali zajedno, na smenu išli ispred ostalih ili ostajali na začelju. Bilo je tu i dosta bara i blata i na nekim mestima je bilo i klizavo, nije bilo za igru. Neko reče da imamo još tri kilometra do kraja, i baš sam se obradovala; nisam ni malo osećala umor, super sam se osećala i to mi je ulilo veliko samopouzdanje jer sam shvatila da sam spremna i za veće izazove! Sad se polako odvajam od grupe devojaka i zajedno s dva mladića stižem do poslednje okrepe na našoj stazi. Tu pijem vodu, ili koka-kolu, nisam sigurna, dečko koji je na ovom punktu kaže da imamo još oko 1.5 km do cilja, sad nas troje krećemo zajedno, skupljam štapove, više mi ne trebaju, izlazimo na asfalt, jedan od njih dvojice pojačava tempo, ali drugi nešto i nije zainteresovan za to, već vrlo džentlmenski ostaje sa mnom. Kažem mu da sam sporija od njega i da bolje da nastavi sa svojim prijateljem, da “ne dangubi” zbog mene, a on odgovara da i on ima problema s nogom, a i lepše mu je moje društvo… Tu se nasmejah, bi mi drago što neću sama ići poslednji kilometar do cilja, i tako nastavismo da trčimo, sve uz razgovor, ko si, odakle si, gde si bio, šta si radio… Spuštamo se i niz poslednju serpentinu i pred nama se ukazuje cilj! Neverovatan osećaj, divno mi je, srećna sam, osećam neverovatnu snagu i svoju i čoveka koji je pored mene, osećam da su nam se energije ujedinile i da je to nešto što sam u stvari i priželjkivala, a nisam bila sigurna da ću i doživeti! I onda Dragan, mislim da se tako zove, pojačava tempo i bodri me da idem još brže, a meni ne bi teško, čak ni u momentu kada sam osetila taj snažan grč… Više ništa nije moglo da me odvoji od mog cilja!

I, eto, uvek ću reći: Sve što sanjaš, možeš i da ostvariš! Sanjajte, prijatelji, i borite se za svoje snove! Vidimo se i opet, na nekoj drugoj trci, bicikliranju, kako god, važno je da idemo dalje! I, srećno, od srca!