Ovoj priči je prethodila ova. A sad idemo u nastavak dana:

Još jednom smo prošli kroz Mokranje, tihim uličicama, pored napuštenih kuća i dvorišta zaraslih u travu i grmove sitnih ruža. Volim te stare, nostalgične sorte; vraćaju me u detinjstvo, u sobu sa zemljanim podom i prozorima koje su ukrašavale jarkocrvene latice opojnog mirisa. Nema više male kuće, iskopana je stara ruža … Ali, nije trenutak da o tome i dalje mislim, jer smo upravo zastali pored česme, osvežili se i napunili bidone hladnom, pitkom vodom. Prilično je toplo, pomalo smo gladni, i zato nastavljamo vožnju prema negotinskom selu Rajac i čuvenim Rajačkim pimnicama, gde se nadamo lepom ambijentu i dobroj hrani i vinu.

Dan uveliko odmiče, te nam valja požuriti. Saobraćaja na putu do Rajca skoro da nema, tako da uživamo u komociji i sigurnosti koju nam ova vožnja pruža. Nekoliko puta prelazimo železničku prugu koja spaja Negotin i Zaječar, pa smo i te prelaske pretvorili u atrakciju. Voz nismo videli. Možda neki drugi put. Stižemo do sela Veljkovo, koje se do kraja prošlog veka zvalo Bljuvanovac (neobičnog li imena!), a kažu da ga stariji meštani i dan-danas tako nazivaju. Pretpostavljam da je sadašnje ime dobilo po Hajduk-Veljku, srpskom hajduku i junaku Prvog srpskog ustanka koji je poginuo braneći Negotin od Turaka. Veljko Petrović, Hajduk od Krajine, je istorijski lik vezan za ove krajeve, prate ga brojne zanimljive priče i legende i o tome bi se zaista moglo mnogo pisati. Evo jedne crtice, ne toliko poznate: bio je preke naravi, hrabar i neustrašiv, nemilosrdan prema Turcima; prilikom odlaska u boj voleo je da ga isprate muzikom, dobrim pićem i pesmom, a na sličan način bi se iz boja vraćao. Voleo je žene, a najviše od svih neustrašivu Čučuk Stanu, koju je upoznao kada je njoj bilo 15 godina a njemu skoro 40. Tada je već bio oženjen, a da bi se oženio Stanom prvoj ženi je poklonio imanje u Jagodini, a podmitio je i sveštenika.. 

Ostavljamo priče, vraćamo se na pedale i stižemo do sela Rajac. Zanimljiv ambijent, kuće zbijene, a neka neobjašnjiva nemirnoća gura nas dalje, prema brdu. Kreće uspon, poprilično intenzivan, i pomislih kako ćemo ga sigurno zapamtiti jer je baš tada sunce grunulo svom žestinom, zažarilo i asfalt i drvo i nas troje. Upkros svemu Milutin dobro napreduje, otišao je ispred nas, a Goran i ja kratko zastajemo da popijemo vode. Sad smo već poprilično umorni, sve više gladni i jedva čekamo da stignemo do čuvenih kuća za vino – piv(m)nica. Ovo naselje autentičnog izgleda nastalo je u XIX veku i s početka XX za potrebe proizvodnje i skladištenje vina. Sve su kuće – pimnice građene u rustičnom stilu – kombinaciji kamena i drveta: ukopano prizemlje namenjeno je smeštaju vina, i zato kažemo da ovde vino stanuje, a sprat služi za boravak vinogradara i njihovih gostiju.

Mnogi se pitaju otkud naziv piv(m)nice, a radi se o regionu poznatom ne po proizvodnji piva, već po vinogradima i vinima? Evo objašnjenja: u izvornom obliku govorilo se „pivnice“ od glagola piti i imenice vino; vremenom je v prešlo u m i nastadoše pimnice, a u upotrebi su oba oblika.

Približavamo se prvim kamenim kućama i taktovima vesele muzike. Pozdravljamo se s raspoloženim ljudima raštrkanim na sve strane, kao da se odavno poznajemo. Ovo mesto ima dušu, pomislih. Milutin dobacuje, kao da mi čita misli: „Šta je ovo, gde smo ovo došli? Koji je ovo vek? Pa, ovo je fantastično, prelepo!!“ Srećna sam što to čujem, jer odavno želim da dođem u ovaj kraj, neverovatni instikti su me navodili, i neka me viša sila stalno podsećala da je vreme da idem, da će me to usrećiti. Ali, kada usreći i moje drugare, tek tada je ugođaj kompletiran.. Milutine, hvala ti što svoje emocije i reči ne suzbijaš, već ih otvoreno pokazuješ i širiš dobru energiju. Hvala što veruješ…

Obilazimo uske sokake koji povezuju pimnice, zastajemo, zagledamo.. Mnogo je dece koja slobodno trčkaraju na sve strane. Ovim prostorom zaista vlada sloboda.. Opuštencija… Jedan mi dečkić prilazi, hoće da se popne na bicikl. Majka ga uplašeno prati, ali joj se zadovoljan osmeh pojavljuje kada dečaka podižem na sedište i nastavljam da obilazim kamenom popločane prolaze. Uživa i Viktor, i mama i ja. Neobjašnjivo smo svi srećni. Vinova loza kao ukras džiklja na sve strane, a ruže su u punom cvatu. Ima mnogo gostiju ali i domaćina, vlasnika pimnica. Ponosni su na svoja nasledstva i trude se da zadrže autentičnost ovih kuća. Nekada ih je bilo preko trista, a sada tek pedesetak i proglašene su spomenikom kulture od izuzetnog značaja. Još malo istražujemo, a zatim krećemo u potragu za nekom posebnom pimnicom i gazdom koji će nas ugostiti, poslužiti nas finom hranom i dobrim vinom. Okupani smo znojem, pa prvo zastajemo u hladovini ogromne krošnje da se umijemo i presvučemo. Nedugo potom smeštamo se ispred kućice gde smo ubrzo posluženi domaćom pogačom i raznim namazima, a zatim je stigao roštilj i ostale đakonije. A vino… Mmmmm…. Fantastično… Egzotika koja draži nepca i mami za još…

Našem odličnom raspoloženju pridružuju se tri drugara s kojima smo se nadugačko i naširoko raspričali. Po ko zna koji put potvrdilo se da dobra hrana i piće, a pogotovo kada je to pod otvorenim nebom, u divnom proljetnom danu, otvara sve čakre, posebno one razgovorljive, one koje oslobađaju emocije i zaslužne su za vesele oči i razdragan smeh… Mnoge su se priče ispričale, lutali smo raznim belosvetskim krajevima, zavirili i u Keniju gde naš novi poznanik godinama radi… Kakve su to dogodovštine!! Tu je i slikar, ujedno i crtač stripova. I on nam prepričava svoje zgode. Ubacuje se i treći drugar, pa nas troje dodajemo, pa…. Predobro! Sve je bilo predobro! I onda se Milutin setio da se dan bliži kraju i da treba da krenemo nazad za Negotin, da nas noć ne uhvati na biciklima, na drumu.. Pa, meni se još ne ide.. „Možete da spavate kod mene, ovde u Rajcu, tu mi je porodična kuća. Pozvao sam vas već u petoj minuti upoznavanja, ali me niste čuli, ili niste verovali. Poziv je iz duše, bilo bi mi veliko zadovoljstvo da još ostanete i da se družimo uz dobru priču i vino..“ Hvala puno, od srca hvala, ali mi i za sutra imamo dosta planova, a za njihovo ostvarenje ipak treba večeras da se vratimo u Negotin… Pozdravismo se kao da smo rod rođeni, oni ostadoše uz dobru kapljicu, a nas troje put pod noge…

– nastaviće se, naravno –