Meandri Timoka i šume posvećene svojoj reci…

Od Bugarske nas deli samo žičana ograda, ali mi ipak ne izazivamo sudbinu već nastavljamo prema zvaničnom graničnom prelazu Vrška Čuka. Ova me žica, koliko god se utiskivala u zelenilo – ipak turobnog izgleda, podsetila na njoj sličnu koja negde oko Žumberačkog gorja deli Hrvatsku i Sloveniju. Postavljena je pre nekih desetak godina, kada su migranti počeli masovno da ilegalno prelaze granicu. Tih žica, granica i raznoraznih drugih čuda koja dele sela, njive, gradove, države i ljude sve je više, a ova naša planeta Zemlja je samim tim sve nesrećnija…

Ni Vrška Čuka nije naš današnji cilj, tako da smo se sa puta prema Zaječaru odvojili ulevo i produžili vožnju kroz nekoliko simpatičnih sela. Put krivuda, asfalt je zakrpljen na bezbroj mesta, ali sve već sada deluje prijatno, pitomo i zrači dobrodošlicom. Biće ovo jako lep dan, već sada naslućujemo. Konačno, nakon pređenih 270 km i četiri sata vožnje autobusom stižemo u Gradskovo, naselje smešteno na brdu Orlovac, na 320 m n.v. Centar sela je prilično prostran i vlada neobičan mir i opuštajuća atmosfera kojoj smo bez opiranja podlegli, tako da nismo žurili već smo prošetali do obližnje spomen-česme i spomenika koji su podignuti u čast palim borcima NOR-a. Prekoputa je zgrada u kojoj su pošta i mesna kancelarija, a ispred je kamen ljubavi. Kad god se priča o ljubavi mi se odmah još bolje osećamo, krenu neki leptirići, tako da smo ubrzo prikupili rančeve, dosuli vode i krenuli u šetnju i istraživanje. Jutro je sunčano, vedro i toplo i obećava savršen dan.

Sve zamišljeno trebalo bi da se vrti oko Timoka i vidikovaca s kojih ćemo uživati u pogledu na meandre ove zanimljive reke. Inače, Timok je svojih poslednjih 15 km toka kroz Srbiju prirodna granica s Bugarskom; desna je i poslednja pritoka Dunava u Srbiji – uliva se u Dunav 10 km istočnije od Negotina, na 28 m n.v, i to je ujedno najniža kota Srbije.

Meandri Timoka
Meandri Timoka

Meandre Timoka otkrili su nam braća Cvetković, vodiči PD “Orfej” iz Beograda. Prvobitni plan bio je da pređemo autobusom preko prevodnice na HE Sokolovica i dalje nastavimo stazom prema vidikovcima. Ipak, i uz najbolju nameru zaposlenih da prevodnicu otvore za nas, shvatili smo da je autobus prevelik za takav poduhvat, plan je promenjen i u akciju krećemo iz Gradskova. Ispostaviće se da je to bila sjajna odluka, a saznaćete i zašto.

Dakle, do HE Sokolovica ćemo nekom drugom prilikom, a sada da napomenem da je ova mala hidroelektrana na Timoku kod Čokonjara prva koja je sagrađena nakon II svetskog rata. Puštena je u rad na tadašnji veliki praznik, Dan republike, 29.11.1948. godine, i jedna je od retkih u Srbiji koja ima tzv riblju stazu, odnosno ribama je omogućen nesmetan prolazak sa obe strane brane te je i to jedan od načina da se sačuva riblji fond.

Zanimljiva stara kuća u Gradskovu
Gradskovo
Zanimljive kamene ograde oko starih kuća

Ubrzo smo napustili selo praćeni snažnim lavežom pasa. Jedno drugog su uzbunjivali tako da su nas spremno čekali uz kapiju u dvorištu svake kuće. Lepi, negovani psi, vrlo znatiželjni i nepoverljivi. A kuće zanimljive, ima ih velikih, raskošnih, sa uređenim dvorištima, a mnoge od njih, sada prepuštene zubu vremena, govore o bogatoj prošlosti sela. Iskreno, najviše sam se zadržala ispred tih kuća i kapija. Obično baš one najviše pričaju.

Meandri Timoka, vidikovac Četate
PD Orfej iznad Timoka
Planinari PD “Orfej” iz Beograda na jednom od vidikovaca s pogledom na meandre Timoka

Idemo kroz šumicu, prolazimo pored bujnog jorgovana, gledamo se s vrhovima Rtnja, Stola, Malog krša,Tilve, … Uživancija… Izlazimo na prvi vidikovac s fanastičnim pogledom na meandre Timoka i na šumu koja ih snažno obgrljava zdravim zagrljajem. Fantazija… Odavno nisam videla ovako bogatu, zdravu šumu, potpuno posvećenu reci koju natkriljuje. Timok je ovde pod svojom srećnom zvezdom… Vidikovac zvanično nazivaju Timok 1, ali starosedeoci ga znaju pod imenom Četate. Jedna od brojnih priča o nastanku sela kaže da su baš na ovo mesto došli prvi gradskovljani, ali kasnije sam dobila mnogo pouzdanije i opširnije informacije od meštanina Srećka Prvulovića, pa ću sa zadovoljstvom deo toga da ovde prenesem. Srećko kaže da je selo Gradskovo formirano pre prve invazije osmanskog carstva na ove krajeve. Prvi popis bio je od strane osmanskih vlasti oko 1550. godine i čuva se u Istanbulu u arhivi koju je tokom svog života posetio meštanin Gradskova Đura Vasiljević i informacije o tome kasnije doneo u selo. U to vreme selo je brojalo oko tridesetak kuća, odnosno zemunica (na vlaškom jeziku – bordej). Zbog raznih napada i pljački od strane Osmanlija selo je formirano isključivo ljudima koji su na napad Tatara i Mongola na Vlašku Niziju u XIII veku (današnja Rumunija – region oko Bukurešta) odgovorili seobom i naselili Timočku Krajinu i pogranični deo Bugarske paralelno sa Timočkom Krajinom u dubini od pedesetak kilometara, kao i mesta u ataru sela Gradskova koja su se menjala…. Srećko je ispričao i ove zanimljivosti: Pre otprilike 300 godina Gradskovo je brojalo oko 50 do 60 kuća, a iz Teteva, odnosno sa Tetenskih planina iz centralne Bugarske, iz sela je oteran čovek po imenu Nikola D’Igi Dalg’r kojeg je turski kmet iz sela Šišinci pored Vidina kao svog slugu doveo u Gradskovo i tu ga oženio. Srećko je potomak tog Nikole, odnosno deli ih 14 kolena, i slavi Sv. Arhanđela Mihajla baš kao i pola sela… Još sam dosta toga naučila od Srećka, ali o tome drugi put, kada obiđem sva ta mesta, a posebno se odnosi na crkvu Sv. Đorđa sagrađenu 1900. godine. Zašto je ova crkva tako posebna… o tome kada je i lično obiđem. Inače, dosta informacija sam dobila i od meštanina Mališe, a odnosi se na širu regiju, pa i o tome nekom drugom prilikom, kada obiđem sva ta mesta, jer pišem uvek samo o onome što sam sama videla i doživela. 

Da se vratimo na vidikovac s pogledom na meandre Timoka. U blizini je otkriveno staro tursko groblje i još je mnogo artefakata koji govore o prvim naseljavanjima ovih krajeva. Naravno, izvori su različiti, mnogo je dostupnih podataka i mogli bi o tome dugo da pričamo jer je istorija ovde baš bogata a seže u daleku prošlost, još u doba Rimljana. I sada su na obližnjem brdu okruženom jorgovanima ostaci starog rimskog utvrđenja. Inače, sa ovog mesta vidi se i hidroelektrana Sokolovica, spretno uklopljena u okruženje.

Meandri Timoka – vidikovac

Pravimo pauzu za fotografisanje i bezbrižno čavrljanje, pa idemo dalje. Prelazimo brojne livade visokih trava, prolazimo kroz šume, zemljanim puteljcima i preko kamenja. Pratilo nas je sunce, razigrani oblaci, mnogo odlične energije koju smo upijali sa svih strana i, nadam se, ostavljali za sobom, da nas prati dobar glas. Stigli smo do još tri vidikovca, a onaj najbliži Gradskovu, iz pravca Trnavca, bio je posebno lep i zanimljiv. Nalazi se na Čokonjarkoj padini, skriven u lepoj šumici, oivičen povećim kamenim stenama. Poput čuvara. Zanimljivo.

Gradskovo - Radio Princeza
Gradskovo – Radio Princeza

Vreme je da se vraćamo prema selu, da zaokružimo ovaj dan. Čime, ako ne dobrim ljudima i još po kojom zanimljivom pričom? Pa, evo jedne: svojevremeno je deo sela ostao u Bugarskoj, i nazvan je Gradskovski kolibi (Gradskovske kolibe). Kako je to i zašto bilo? Naime, 1919. godine, nakon Prvog svetskog rata, sklopljen je Nejski mirovni ugovor između sila Antante i Bugarske, kojim je poražena Bugarska predala delove svoje teritorije Kraljevini SHS i tada je Gradskovo pripojeno opštini Zaječar. Pojedini delovi sela na kojima su neki od meštana imali svoje posede ostali su u Bugarskoj, tako da je od osamdesetak kuća godine 1922. formirano novo naselje pod imenom Gradskovski kolibi. Iste godine otvorena je škola, potom je izgrađena kamena crkva, ali je vremenom naselje opustelo. Kažu da su na mnogim imanjima ostali samo bunari i grobovi..

I, za kraj – još jedan prolazak kroz Gradskovo. Ovaj put pred nas su izašli domaćini, da se upoznamo i prozborimo po koju. Već pravimo i dogovore za nove susrete i obilazak novih destinacija! I, šta kažete, da li je ovo bila sjajna odluka? Danas smo prešli 15.5 km sa oko 550 m uspona. Dan za savršen relaks! Prelepo je sve, uživali smo nemerljivo! Vidimo se i opet, naravno!

Tekst i fotografije: Emira Miličević

Zvoncajte