Konačno smo prešli granicu i ušli u Crnu Goru. Prošla je ponoć, vedro je, mesec je pre 3-4 dana bio pun, i reklo bi se da još uvek nije izgubio na snazi. Raspoloženje u autobusu je odlično, bez obzira što smo već nekih 7 sati na putu. Organizator ovog putovanja je Vlada Radivojević, planinski vodič, PD “Azimut” iz Beograda. Vozimo se uz samu klisuru Ibra: noć joj daje dozu mističnosti, neustrašivosti, i lako se stapamo sa senkama što ih mesečevi zraci prave. Naš cilj je Štedim, planinski lepotan, smešten „na zadnjem dijelu Prokletijskog lanca“ – tako kažu moji drugari sa Štedima. Još dvadesetak minuta vožnje prema Rožajama, pa krećemo u penjanje uz planinu. Put je uveliko asfaltiran, u izgradnji je ski-centar, a i ono malo makadama oko kamenoloma nisu predstavljali problem. U meni raste nestrpljenje, ja ga stišavam, a ni sama nisam sigurna da li tako treba. „Ne boj se, govori slobodno o lepim stvarima u svom životu svakome ko bude hteo da te sluša. Duši Sveta je potrebna tvoja radost“… I po ko zna koji put javlja mi se ovaj budistički citat, ali ja je svejedno u sebi krijem.
Stižemo pred planinarski dom „Ahmica“ na Štedimu. Čekaju nas domaćini, Miho, Kokan i Darko. Pomažu nam oko prtljage i vode nas u dom, u sobe na spratu. Ovo je moj treći dolazak na Štedim, a drugi je bio 15 dana ranije. Zašto sam opet došla, i to tako brzo? Pa, nema tu neke posebne priče. Sve je toliko jednostavno, verujte: ovde se osećam kao kod kuće. Ima li išta jednostavnije, prirodnije?
Ušla sam u sobu, ostavila stvari, prošetala poznatim odajama, i jedva se posle naterala na san. Ionako nismo imali mnogo vremena, jer već u 8 je polazak na Hajlu i Ahmicu. Vodiće nas Ilhan, vodič PK „Ahmica“. „Znam te ja još kad si pre tri godine bila ovde sa ekipom, kada ste vozili bicikl i uhvatilo vas loše vreme, hladnoća, kiša. Gledao sam fotografije sa te vaše MTB-avanture!“. To kaže Ilhan prilikom našeg upoznavanja, te sam i sama imala osećaj kao da se odavno poznajemo. Ilhan je druželjubiv, smiren, strpljiv, dobrodušan, odličan poznavalac planine, i s punim poverenjem smo krenuli za njim.
Jul 2021, velika vrućina od ranog jutra, što i nije uobičajeno za ove visine, ali sve se menja, pa i klima, i nema mesta čuđenju. Krećemo sa 1750 mnv, a ciljevi su nam Hajla na 2403 i Ahmica na 2272 mnv. Na Hajli sam već bila; planina je to koja pleni neverovatnom lepotom, posebno greben koji vodi prema najvišem vrhu, i s kojeg se pružaju čarobni vidici. I sada se radujem tom usponu, ali i Ahmici, vrhu na kojem do sada nisam bila, a koji nas radoznalo osmatra skoro sve vreme našeg penjanja prema grebenu Hajle, a i kasnije, pri spustu. Povremeno zastanem s namerom da se „suočim“ s tim kupastim lepotanom, i bi mi lepo, jer Ahmica svoje dostojanstveno držanje prenosi na daleko.
Hajla je bila očekivano druželjubiva, nije se otimala, bez problema smo se svi i popeli i kasnije spuštali. Povremeno bi zastali da fotografišemo, da makar delić te lepote zaustavimo, da nam ne izmakne trajno.
Sve vreme je izuzetno toplo, te smo se kod jednog izvora bistre planinske vode malo duže zadržali, jer su nam četinari pravili odličnu hladovinu. Ipak, idemo dalje, prema Ahmici, kroz polja borovnica i guste grane bora krivulja. Napredujemo polako, jer je baš baš vruće, ali – šta je sad to, pa oblaci se odnekud pojaviše, prekriše sunce, istisnuše i po koju kap kiše, a ja u trenutku pomislih – ipak smo mi Deca Sreće! Počeo je i vetar da duva, i sve to je učinilo da prilično brzo i lako stignemo na vrh, na 2272 mnv. A, gore – igra svetlosti i tame, mistika, zanos, radost! Predivan pogled na okolne vrhove, na greben Hajle, Rusuliju, Đeravicu, Rugovsku klisuru i dalje prema Peći. Fantazija! U trenutku, oblaci se razmiču, ukazuje se svetlost, ona svetlost koja uvek nadjača tamu i vodi u najlepši beskraj.
“Kokane, šta znači – Ahmica? Otkud ovakvo ime vrhu?” Pitam našeg domaćina. “Pravo da ti kažem, i ja sam mnogo puta pitao naše stare, ali niko ne zna. Možda od reči Ahmed, što znači – mnogo hvaljen, i stalno zahvalan Bogu… Moguće nešto u tom smislu”. Slažem se, i mi smo danas zahvalni za sve magično što smo doživeli. I, mada me je Hajla osvojila odavno, dileme nema; ovde, na Ahmici, osetila sam neverovatan nalet energije. Šta je to što ti neku planinu, ili vrh, čini omiljenim? Kako se to i čime meri, gleda? Ili se, prosto – oseti, i zna. Divna Ahmica.