Obećali ste devojci, ženi, momku, mužu, mami, deci, komšiji, šefu (???), ili već tako nekome, da ćete u nedelju zajedno ručati. Ali! Ali – štaaaa?! Pre ručka lagana, druželjubiva mtb-“šetnja“! Može? Onda, idemo zajedno!

Na poziv grupe ljubitelja brdsko-planinskog biciklizma, MTB Pirata iz Bačke Palanke, krenule su put Erdevika mtb-družine iz Inđije, Sremske Mitrovice, Valjeva, Beograda, Osečine i Loznice. Ponosan neki svet, lepo se uklopio u nedeljno erdevičko jutro; atmosfera je prava porodična, čuje se veselo žamorenje dok slobodno tumaramo obližnjim parkom i otkrivamo zanimljivosti ovog sremačkog seoceta. Ovde sam prvi put; iz Beograda smo došli autoputem prema Zagrebu, isključili se u Kuzminu, svratili u pekaru s velikim očekivanjima, izašli iz pekare razočarani što nismo našli „pravu“ štrudlu s makom.

Još desetak km i evo nas u Erdeviku, kako mnogi kažu „najlepšem mesta u Sremu“. Ovo seoce pripada šidskoj opštini; sa severne i zapadne strane okružuju ga fruškogorske šume, a sa južne i istočne plodne njive i voćnjaci. Ime mu potiče od mađarske reči Erdövėg, što znači mesto pored šume, a kasnije je promenjeno u Erdevik. Ovde je tlo pogodno za uzgoj vinove loze, a tradicija gajenja vinove loze i pravljenja vina potiče još od vremena rimskog imperatora Probusa, rođenog Sirmijanca, koji je ovim krajevima vladao u III veku. A, evo i predloga: uz današnji ručak, Tri roze koze – prijatan, osvežavajući roze poreklom sa ovog podneblja, koji pruža „kompleksne arome hibiskusa, ružinih latica, jagoda, malina i lubenice“!

 

 

Ipak je sigurnije da krenemo u vožnju, jer izgleda da nas i sama misao o vinu omamljuje! Prvo zajedničko fotkanje, naravno, pa pravac jedno od erdevičkih jezera – Moharač! Nastalo je pregrađivanjem doline potoka Moharač, a s obzirom da severoistočni deo jezera okružuje nacionalni park Fruška gora, pod drugim je stepenom zaštite. Moharač nas je dočekao u prelepom, prazničnom izdanju, kako već dolikuje nedelji. U njemu se ogledalo plavo nebo, i ono je odisalo spokojem.

Put nas dalje vodi pored vinarije, pa kroz vinograde, pa se i opet sve vrti oko vina, i oko ručka, prosto podseća na obećanje! Dobro, dobro, sve ćemo stići, ručak će biti kako je dogovoreno!

 

Od vinograda u šumu, pa kroz šumu, predivnu, osvežavajuću, jer je danas neobično toplo za oktobar. Usponi nas dodatno greju, ali i motivišu – sa vrha je uvek dobar pogled na okolna brda, sela, jezera. Svraćamo na prostranu livadu, uživamo u nesputanosti dana i stidljivim bojama jeseni. Idemo dalje, sada se spuštamo, duboko duboko, sve do manastira Đipša. Reč je o manastiru smeštenom na zapadnim obroncima Fruške gore, između Vizića i Divoša; sazidao ga je krajem XV veka despot Jovan Branković. Manastir je doživeo mnoga stradanja i rušenja, a 1944. godine je ostao bez zvonika, koji je miniran, tako da je dugo to bila jedina „gluva“ fruškogorska svetinja – bez postavljenih zvona. Inače, od 1980. godine manastir je uspostavljen kao ženski.

Svako malo zastajkujem, šta ću, kad mi je lepo, nisam ja kriva, to je jače od mene… Znate već za sve one čarobne izgovore.. Pa, eto, ne mogu ni ja nekad da im odolim…

Prolazimo pored vikend-kuće, miriše komina, pa naravno, vreme je da se peče rakija, evo i vrednih domaćina, zovu na domaću dunjevaču! Svaka čast, dobri ljudi, ali mi idemo dalje, ako možemo da sipamo malo vode, bićemo zahvalni, a dunjevača – ne mogu da garantujem da niko nije probao. Realno, i ja bih, ali ne dok sam na biciklu. „Školu“ kad sam pila zanatsko pivo u sred Homolja, pa posle trebala da vozim još dobrih 20ak km nisam zaboravila.

 

Ponovo smo na obali Moharača, ali s druge strane. Sad ulazimo u šumu, penjemo se, baš je vrućina, na kraju uspona stoje drugari, ushićeni: Pogledaj iza sebe! Stanem, pogledam, znala sam – Moharač! Sad se gledamo sa daljine, i visine. S desne strane čuje se graja, hm, zvuči poznato, kao da se nešto jede, uvek je tako kad je hrana u pitanju; pa, naravno da je hrana – čekaju nas drugari sa punim kutijama kiflica sa džemom.. Mljaaaacccc… Lepa šuma, lepe kiflice, ali vreme je da nastavimo naš dan.

 

U nastavku vožnje i opet prolazimo kroz listopadnu šumu, pa preko njiva, kroz kukuruze, pored bala sena. Stojjjj!!! Ovde pauza za fotkanje! Niko se nije bunio, u stvari su mnogi rekli da nikad tako nešto nisu iskusili, a potajno su priželjkivali! Narode, pa ovo je samo bala sena! Šta čekate, osvajajte! I opet fotkanje, naravno, već nas zovu, gde ste, jeste li živi, pa gde bi bili – na balama sena, božeeeee, zar se nikad niste igrali u senu, pa meni je to bila omiljena igra kad bih leti išla u selo kod dede i nane. Takve igre sam izbegavala jedino u Hercegovini, kod tatine familije, zbog poskoka koji su tamo skoro pa domaće životinje, ali na koje ja nikako nisam mogla da se naviknem.. Čuj, da se naviknem na poskoke!!!

Sad izlazimo na asfalt, prolazimo kroz Ljubu (lepo ime ovom seocetu!), ulazimo u šumicu, tu je dosta šetača, jasno je da smo blizu izletišta Banja. Zastajemo, evo i bazena, sada je potpuno suv – ispražnjen, očigledno nema svežeg dotoka vode. U delu šume nailazimo na tri lepe devojke, svaka čast devojke što ste biciklima došle ovamo, pomislih u sebi, i već im dadoh i ime – Devojke iz šume!

Stižemo do još jednog erdevičkog jezera – jezera Bruje! Vreme je za kupanjac, a i čemu vredno treniranje u teretani, ako se ne napravi prilika da se mišići i pokažu? Navijam za zdravo telo i zdrav duh, skidajte se, momci, uskačite u jezero, uživajte, odosmo Sabina, Aca i ja da se fotkamo (opet!!); deo ekipe se odvaja, bliži se vreme ručku, obećanje je obećanje, nema tu vrdanja. Završen je kupanjac, idemo prema kraju današnjeg mtb-dana, još jedan uspon, ovaj put asfaltni, uh, to baš i ne volimo, ipak smo mi šumski ljudi. Još malo i evo nas u Erdeviku, tu su i Devojke iz šume, baš super, sad ćemo se upoznati i pozvati ih na zajedničko mtb-druženje. Niste zaboravili, nadam se – damski biciklizam je u modi! To je to za danas, bilo je predivno, hvala drugarima iz udruženja MTB Pirati na odlično osmišljenoj i organizovanoj vožnji! Hvala za sve radosti, boje i mirise rane jeseni! Pozdrav svima, do novog susreta!