Poslednjih 20ak km vožnje preko Lole i Krnova, sve do Vučja, bili su prilično isforsirani jer smo žurili da stignemo pre mraka. Nije to bio tempo koji volim i koji mi donosi zadovoljstvo, te sam na Vučje stigla prilično umorna, belu mačku pred očima nisam videla. (Vukajlija o ovom fenomenu kaže: “Meni nije jasno zašto svi očekuju da će videti belu mačku, kao da je to nešto sasvim prirodno i kao da se bele mačke sreću na svakom koraku. Zar ne viđamo češće one tigraste?”). Bilo je i euforije, naravno, jer najteži dan na celom maratonu je pređen, sve se dobro završilo i mogla sam sebi da dam oduška i radujem se. Sneža već sedi za stolom, odmorna, okupana, nahranjena: “Videla sam da je današnji trek ubitačan, da je đavo odneo šalu, pa sam požurila i bez suvišnog zadržavanja prešla svih 85 km“. Dosta drugara su današnju vožnju “preskočili” jer im se javilo da će biti prilično ekstremna i ni malo zabavna. Bilo je naporno, ali zato će se i pamtiti – po surovosti i vanzemaljskoj lepoti.

Dođe i VII Čiker-MTB maratonski dan. Jutro na Vučju je izuzetno toplo, a prognoza kaže da će nam sve do Trebinja društvo praviti 40 užarenih stepeni. Za početak imamo 20ak km asfaltnog spusta, sve do Nikšića. Pre nekoliko godina smo tu relaciju prešli makadamom, kroz planinska sela; bilo je uzbudjivo ali na trenutke tehnički vrlo zahtevno. Sada se od toga odustalo zbog ekstremnih vrućina i dugog treka koji je danas 110 km sa 1200 visinskih metara. 

Po dolasku u Nikšić krećemo u potragu za prodavnicom i pekarom. Start vožnje je u blizini Saborne crkve na Petrovoj Glavici i baš dok sam tuda prolazila zapazila sam lice poznato mi sa fejsbuka. Vratila sam se da se pozdravim sa Anom, ženom koja pleni vanserijskom harizmom, osmehom, fizičkom i duhovnom snagom i lepotom. Ana vozi bicikl, planinari, organizuje biciklističke trke, trči trejl-trke, živi u ljubavi sa svojom Crnom Gorom. Tu je još drugara, među njima i Lale i njegova supruga, a i lokalni novinari; Nikšić ovog jutra snažno podržava biciklizam i zdrave stilove života. Slušam o istoriji Nikšića, saznajem da je nastao na mestu antičkog drevnog grada Anagastuma i da se u srednjem veku zvao Onogošt; na ovom području prevladavalo je plemensko uređenje a kasnije se tu desila teritorijalizacija nikšićkih plemena i verovatno je došlo do dominacije plemena Nikšića, te se kasnije Onogošt nazvao njihovim imenom. Ime Nikšić u nekim istorijskim dokumentima pominje se već 1518. godine… Prekidamo priču, vreme neumitno prolazi te otrčasmo do stepenika koji vode do Saborne crkve. Ima ih 65, a mi smo se zaustavili negde na sredini. Iznad glavnih vrata stoji natpis: Ovaj sveti hram posvećem imenu Svetoga Vasilija Ostroškog Čudotvorca, a u spomen pravoslavnih crnogorskih i hercegovačkih ratnika poginulih za vjeru i otadžbinu, podiže blagovjerni Gospodar Nikola Petrović Njegoš, knjaz crnogorski, ljeta 1895.

Pozdravili smo se s našim domaćinima i krenuli u VII Čiker maratonski dan. Sa magistralnog puta smo skrenuli vrlo brzo, premda nije bilo predviđeno, ali smo tako obišli Slano jezeo i uživali u njegovoj lepoti. Ponovo izlazimo na magistralu, paklena je vrućina i gde god naiđemo na hladovinu i mogućnost da se osvežimo i nešto hladno popijemo, obavezno svraćamo. Ova vožnja zaista liči na preživljavanje i borbu – kako sa što manje posledica stići do cilja po užarenom asfaltu i nenormalnoj vrućini.

Trasa maratona iza mesta Trubjela ponovo skreće sa magistrale i makadamskim putem ide do Grahova i dalje do državne granice između Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Iz sve te vreline i nesnosne žege počinju da se gomilaju crni oblaci, grmi sve jače i sve bliže i grupa s kojom sam vozila odlučuje da nastavimo magistralom. Zabijati se u makadam, među kamen, bez vode, nije nam bila opcija, pogotovo kad je krenulo da grmi. A, iskreno, već nam je bilo dosta vrućine i prevelikih kilometraža, i hteli smo da ranije dođemo u Trebinje i što pre se bućnemo u bazen. Ne napušta me misao da su ovi trekovi više pravljeni za e-bajkove nego za naše „obične“ bicikle: kako inače objasniti da smo juče imali 85 km, danas 110, sutra isto preko sto kilometara… Vozi, vozi, vozi…

Na graničnom prelazu smo veoma interesantni policajcima, pogotovo kad su čuli da smo krenuli iz Kraljeva i da nam je ovo sedmi dan na biciklu. Naravno, jako smo im zanimljive mi žene. Meni su nekoliko puta uzviknuli: Svaka čast, svaka čast!!! Na ulasku u BiH mladi policajac mi je rekao da će sigurno pasti kiša, da im kiša i treba jer odavno nije padala, ali pošto je video moje snuždeno lice (gde baš sad da pada!) pomirljivo je rekao da će ipak sačekati da se mi spustimo u Trebinje. Posle smo saznali da se sva kiša izlila na deo trase koji smo mi danas izbegli i da su naši drugari pošteno pokisli.

Konačno smo došli do Trebinja! Još nekoliko kilometara i stižemo u Grad Sunca Resort, koji ima najveći aqua park na Balkanu. Jedva čekam da se presvučem i skočim u bazen – deli me od tog svečanog čina samo nekoliko minuta… Tako sam barem mislila, ali sudbina je htela drugačije: kada sam potražila torbu sa stvarima i shvatila da je nema, pozvala sam vozača koji je vozio auto u kojem su bile i moje stvari. Pitam ga gde je, kaže vraća se na granicu jer je jedan od biciklista došao do granice bez ličnih dokumenata i sad mu nosi ličnu kartu koja je ostala u njegovom prtljagu… Ne mogu više da slušam, pa to je neverovatno! I nije to sve: imamo i biciklistu koji je legao pored puta i ni makac – ne može dalje i zove da dođu po njega. Pa barem pređi granicu, dođi na BH stranu.. Nije Duletu lako. I tako ja ostadoh da čekam torbu i ništa od mog kupanjca… Da ne poveruješ! Ali zato je šetnja predivnim Trebinjem bila za pamćenje, a stisla se između dve vatre – jučerašnjeg prelaska preko Javorja, Lole i Sinjajevine i sutrašnje, završne vožnje do Herceg Novog. O tome u sledećem nastavku.