(Ako ste propustili prethodne priče sage Putevima tatinog detinjstva, evo linkova: prvi deo; drugi, i treći).

Nižu nam se čudesni doživljaji i neverovatni obrti! Opčinjeni mirisom hercegovačkog krša i zemlje crvenice, prekriveni kišicom iz vrelih avgustovskih oblaka, mi velikom brzinom putujemo kroz vreme.

(Ako ste propustili prethodne priče sage Putevima tatinog detinjstva, evo linkova: prvi deo; drugi, i treći).

I dalje smo na Ošanjićima, selu iznad Stoca, na putevima tatinog detinjstva. Sada se ovi putevi ukrštaju i sa mojim odrastanjem i danima raspusta i praznika koje sam ovde provodila. Obično bi se porodice sva četiri brata sastale u kući iz koje su potekli, a dočekali bi nas nena, najstariji stric i strina. Kada bi odrasli, sklonjeni od hercegovačke vreline ostali da odmaraju posle ručka, mi deca smo se okupljali i hitrim korakom, poput kozica, grabili prema Gradini. U žurbi smo se spoticali o oštro kamenje i grebali o nisko bodljikavo žbunje, ali nam ništa nije smetalo. Važno je bilo da ne nabasamo na poskoka, da mu ne poremetimo popodnevnu dremku.

Jednom sam ostala malo iza svih, nešto sam se zamislila pa usporila. U svemu tome sam se, golih nogu u kratkom šortsiću, blago očešala o žbunić pored kojeg sam prošla. Zaigrao je žbunić, ali i telo obmotano u klupko, koje je na njemu odmaralo…. Čekajte me, čekajte, vikala sam za mojim rođacima, neverovatno uplašena. U povratku sam taj žbun zaobišla najmanje 3-4 metra. I svaki drugi put kada sam tuda prolazila sa dozom straha i poštovanja pogledom sam tražila sjajno sklupčano telo, samoj sebi smešna što očekujem da je i dalje na istom mestu.

Tata je uvek bio jako ponosan na Gradinu i govorio nam da se priča o Ošanjićima i Gradini nalazi u svim svetskim enciklopedijama. Nismo tada moj brat i ja shvatali značaj tih ogromnih kamenih blokova, već smo o njima razmišljali kao o odličnom mestu za igru, egzotičnom i drugačijem, kao da smo na nekoj nepoznatoj planeti. Čeprkali bi satima po zemlji i pesku, zavirivali ispod kamenja, sve u potrazi za srebrnim novčićima iz davnih vremena. Često smo u blizini sretali strance – turiste, istoričare i arheologe, zainteresovane za bogatu prošlost ovog dela Hercegovine. Svaki susret s njima budio je u meni priču koju mi je tata davno kazivao, ali je nisam zaboravila jer je bila mnogo tužna. Naime, još u vreme tatinog detinjstva na Ošanjiće su dolazili stručnjaci raznih profila da istražuju stare zidine. Uvek su tražili pomoć od nekog iz sela, obično su to bila deca, da ih vode na razne lokacije, pomognu u nošenju opreme, itd. Jednog vrelog leta u selo je došao arheolog iz Sarajeva i odabrao malog mršavog dečkića ošišanog do glave, izbočenog stomaka, dugih košćatih nogu u prevelikim opancima nasleđenim od starijeg brata, da mu bude pri ruci i pomogne. Bio je to moj tata, koji je nakon što je nekoliko dana vredno radio sve što se od njega tražilo i bio siguran da je zaslužio novčić ili čokoladicu kao nagradu, ostao praznih ruku i slomljenog srca, razočaran i nesrećan, sa poljuljanom verom u ljude. Možda je dao nešto majci i baabi, ali ja to nikada nisam saznao. Samo se sećam da je posle došao da nam pokloni knjigu u kojoj je pisao o Ošanjićima i Daorsonu. 

I evo me sada, nakon 32 godine, ponovo među kamenim ostacima grada Daorsa, heleniziranog ilirskog plemena koje je od 300. do 50. godine p n.e. upravo ovde, u selu Ošanjići, tri km iznad Stoca, na oko 280 m nadmorske visine, izgradilo svoj megalitski grad Daorson, tada na širem području najjači. Grad su činile tri celine, od kojih je središnja bila akropola (gradina) opasana zidinama od ogromnih kamenih blokova poput onih u Mikeni, za koje se verovalo da su ih gradili jednooki divovi – Kiklopi. Arheološkim iskopavanjima otkriven je i veliki trg, kao i ulice i niz zgrada. I baš kao za starogrčki grad Mikenu, i za izgradnju Daorsona korišćeno je megalitsko kamenje za čije povezivanje nije upotrebljavan nikakav vezivni materijal. Zidovi su na krajevima bili ojačani tornjevima. Daljim istraživanjima nađen je i ulaz u akropolu u čijoj blizini su bili i delovi vrata oštećeni u požaru, kao i važno otkriće – brončana kaciga. Otkriveno je i udubljenje za koje se veruje da je bilo podnožje granitne statue, jer su pronađena četiri manja dela. Kockice se lako sklapaju u mozaik, te se može pretpostaviti da je ovde bilo svetilište Kadma, prvog kralje Tebe, i njegove žene boginje Harmonije, ćerke boga rata Aresa i boginje Afrodite.

Priči ovde nikako nije kraj. Ovi zidovi šapuću. Ko ima sreću osetiće tanane vibracije gorostasnog kamenja sazdanog od istorije i ritam života koji je nekada ovde bujao. I sama bih se rado vratila u te čudesne godine pre nove ere. Da, vratila, jer sam sigurna da sam sa ovog podneblja potekla i da je deo moje duše večno utkan u ovaj kamen.

Sada sa rodbinom šetam nekadašnjim trgom, zamišljam ulice, ljude, i jezik kojim su se sporazumevali. Premalo je vremena za sve što bih sada želela, pa prošlost ipak ostavljam tamo gde i pripada – u prošlosti, a ja se posvećujem sadašnjem trenutku, jedino realnom. Idem za stricem koji nas vodi prema udubljenju u zidu i pokazuje kako je tu vešto uskakao i sakrivao se od kiše. U blizini su on i njegova braća čuvali krave, pa kad naiđe nevreme to je bilo jedino mesto gde su mogli da se sklone. Stric je i sada, u 86. godini, bez problema uskočio među kamene blokove koji su svedoci njegovog detinjstva, raznih dečijih vragolija, osmeha, ali i strahova. Ovde zidovi šapuću.

Prolazimo kroz vrata Grada, opraštamo se, osvrćem se nekoliko puta – ne želim da idem, ali noge su mi neočekivano lake, pomislih da su izdajice, ali one umesto mene govore: Doći ćemo ovde opet! Umirena, vraćam se do auta i nazad do kuće. Tata je danas prošao Putevima svoga detinjstva. Sada je i moje srce puno.