Rajko i ja koračamo jedno pored drugog, noć je, čeone lampe smo odavno upalili. U planini smo od jutros, sada se spuštamo i prevaljujemo poslednje kilometre padinama Veleži. Pod nogama nam je krupan makadam, oko nas šuma i tama. “Da li si umorna?” Pita me Rajko. “Umorna? Ne znam. Nekako se osećam tupo. U stvari, ništa ne osećam” – odgovaram. “Uuuu… Pa, ti si baš umorna!”

Znam da imam bolan žulj na palcu desnog stopala, znam da mi nešto već dugo smeta u pregibu prsta, kao da se čarapa namreškala, a sve ostalo – ne znam. I, svesno odlučujem, sve to “ostalo “ostavljam za kasnije: sreću, radost, ponos, zadovoljstvo. Biće tu i boli, znam sigurno, da li u nogama, ramenima, gde-god… kao da je sad važno – za sve to imam vremena, i o tome ću razmišljati sutra. A, noćas da se odmorim, naspavam, pa ću polako otpuštati i opet prigrtati emocije s planine, kojima se bogato hranim.

A, ova moja “saga o Veleži” je započela baš davno, još u mom ranom detinjstvu. Tata, Hercegovac, je sa 14 godina otišao od kuće na školovanje “u daleki svet”, i zaustavio se u Zagrebu. Bratu i meni je pričao mnogo o svom odrastanju u siromaštvu, u škrtom hercegovačkom kamenu. “I kada smo imali novaca, nismo imali šta da jedemo. Odem da kupim hleb, dok dođem na red, više ga nema. Jedne batine sam posebno zapamtio: uspeo sam da kupim hleb, ali je tako divno mirisao, a ja sam bio toliko gladan, da nisam mogao da izdržim, i skoro ceo sam pojeo dok sam do kuće došao. Majka me je istukla, a posle smo zajedno plakali. Velika je neimaština vladala… Nekad bi nam preostao samo kamen”.

Ono što je najviše ostalo u našem srcu i sećanjima je tatina priča o mitskoj planini Velež, i istoimenom fudbalskom klubu iz Mostara, za koji smo svi porodično s ponosom navijali. FK “Velež” je u ta davna vremena, kasnih sedamdesetih godina XX veka, bio jedan od najboljih i najuticajnih klubova tadašnje SFR Jugoslavije, a prvu postavu znala sam napamet – da me pitaju u bilo koje doba dana ili noći! Divne su to brige bile, divna, bezbrižna vremena.

Raspala se bivša nam domovina, rasparčala se i otuđila. I familije su se, i ne želeći, razišle, ostale iza novih granica. Godine su se nizale, i evo u ovoj, 2020., tačno je 30 otkad sam poslednji put bila u Hercegovini i videla se s mojom hercegovačkom braćom, sestrama, stričevima. Ova nesrećna kovid-godina ipak će se pamtiti i po lepim događajima. Potrebno je bilo da se “samo” s neke strane “pogura”.

Ta strana koja je “pogurala”, pokrenula, izazvala, je planinarski vodič Vlada Radivojević iz Beograda, poznat po “akcijama s dušom” i destinacijama kojima se ređe ide. Vlada je najavio uspon na Crvanj i Velež, i pokrenuo u meni mnoštvo emocija i sećanja. I još nešto: rodila se ideja da se na kultnu Velež i najviši vrh Botin na 1969 mnv popnem bez da se prethodno javim roditeljima, a da se, pri povratku kući, u Mostaru sastanem s delom familije, i tek tada javim tati: “Tata, ja sam bila na Veleži!”.. Tako bi to otprilike trebalo da bude… I, fino se ta ideja razradila. I… Idemo ispočetka.

Petak jutro, 9. oktobar 2020., pristigli smo u Hercegovinu. Ima nas dvadeset, vodi nas Vlada Radivojević, vozi nas Luka Polić. Odmah iz kombija smo krenuli na Crvanj i najviši vrh Zimomor, a uveče na spavanjac: ko u šator u šumi uz jezero, a ko u smeštaj u Nevesinje. Ja sam u Nevesinju, u sobi s Monikom. Poznajemo se sa ranijih planinarskih tura; pokušavamo da spavamo, da se dobro odmorimo za sutrašnji uspon na Velež. Sa mnogih strana dobili smo informacije i upozorenja: da “Velež nije ni malo naivan, ne zna se da li je ekstremniji uspon ili spust; mnogo je kamena koji otežava kretanje, a uglavnom nema staza”. Posebno sam obratila pažnju na poruku Bojana – Peje, planinara iz Mostara: “Velež je okrutna. Dobro se pipremite. Dugo traje, sve je kamenjar”. Okrutna? Da, taman i da objasnim: iako je Velež naizgled muškog roda, deklinira se kao imenica ženskog, a kada se upotrebi u muškom rodu, odnosi se na FK “Velež”. Zato ću i da kažem: ovo je saga o Veleži, o emocijama s planine.

Velež je krečnjačka planina u Hercegovini, između Nevesinja i Mostara. Duga je13 km, a najviši vrh je Botin, na 1969 mnv. Kažu da je ime dobila po staroslavenskom mitološkom Velesu, bogu zemlje, vode i podzemlja, mudrosti i magije, zaštitniku stoke i pastira. Za Velež su vezane brojne legende: da se u planini krije 7 vrela koje samo posebne družine mogu da pronađu; da se u korini – magli koja se često proteže vršnim grebenom planine – kriju vile, a da se u jednoj posebnoj pećini, a ne zna se u kojoj, leže bura. Mi ćemo planini prići sa severoistočne, nevesinjske strane, strmim i vertikalnim liticama. Naići ćemo i na manje jezero, na mnoge pećine i jame. Uživaćemo (o, kako to neobično zvuči!) u golom kršu i kamenu. Sad ipak da malo odspavamo, primirimo emocije, i spremimo se za sutrašnji dan. Jedva čekam…