Ako smo se i pitale zašto smo nas dve ostale u Rossijevom skloništu, a ostali zauzeli strateške položaje u ‘ladovini grabovog šumarka, ubrzo nam se i samo kaz’lo! Dakle, u kamenoj kućici u srcu Rožanskih kukova, na 1580 mnv, zasele smo Ivana i ja da užinamo i kratkotrajno se sklonimo od vrelog julskog sunca. Ispostavilo se nešto kasnije da ideja nije bila samo naša, već i grupe nama do tada nepoznatih planinara, tako da se ovo planinarsko sklonište ubrzo napunilo veselom i razgovorljivom družinom. Ipak, valjalo se i pozdraviti i krenuti dalje Premužićevom stazom, prema krajnjem cilju za današnji dan: planinarskom domu Mrkvište. „Vidimo se gore“, rekoše nam naši novi poznanici, „I mi ćemo biti smešteni na Mrkvištu“. „Odlično, vidimo se i družimo“, kažemo nas dve, dok smo žurno izlazile na vetroviti plato podno Pasarićevog kuka. Nisu se vrata za nama pošteno ni zatvorila, a Ivana će: „Jesi videla kako je onaj u bijeloj majici zgodan?“ „Koji?“, kažem ja, i nastavljam svoj pregled situacije: „Bila su dvojica u belim majicama, a sad će se sigurno i presvući, pa i nećeš znati koji je…“. „Ma da, u pravu si, a imao je i prsten, sigurno je oženjen“… To opet Ivana. „Ma, nije oženjen“, kažem ja, „To mu baba poklonila za uspomenu, jer joj je bio omiljeni unuk“… „Jes, vala, i to si u pravu“…

 

 

Smejemo se tako, super nam je, a tako nam i treba, i silazimo stazom prema livadi gde je polegala 12orica mladih, pardon, 12oro planinara s kojima smo krenuli na ovu vikend-velebitsku turu-avanturu. Malo su se ulenjili i uspavali, taman da ih razdrmamo pričom o harmonici i ekipi koja nas čeka na Mrkvištu. Pošto se i dalje ne pomeraju, ‘ajd da iskoristim ove trenutke i potražim „ženski toalet“, ali po mogućstvu bez prisustva ovdedomaćih životinja (ovu sam reč upravo smislila, a mislim i da je jasna: Velebit je stanište medveda, risa, poskoka, vuka… gde ćeš više?!). Medvedicu Asfaltinu ne bi trebalo ovde da sretnemo, jer se ona viđa uglavnom na asfaltnim putevima, te je tako i dobila ovo ime.

I dalje leškarimo tik uz kamenu stazu, mašemo momcima koji su izašli iz Rossijeve kolibe (sad ih je već četvorica u belim majicama!), i snažno muški grabe prema vrhu Crikvena, Alanu, i dalje. Mi ćemo malo laganijim tempom, dan je dug, ne žuri nam se. Nije prošlo pet minuta, evo i sledećih hodača! Dakle, kao da smo na nekoj promenadi, učini nam se prizor neverovatnim, skoro pa nemogućim: stazom, jedna iza druge, graciozno i ni malo žurno idu tri devojke! Ali, kakve devojke?! Prelepe, zanimljive, ponosne, vedre, nasmejane, zadovoljne, intrigantne, neobične, neodoljive, … Ma, svoje! „Where are you from“? Pitao ih je neko od nas.. „From Israel, Tel Aviv“.. „Ooooooo.. Fantastic! You are beautiful“! To smo skoro svi u glas izgovorili, a njih su tri nastavile put. Ubrzo smo i mi krenuli, i ne očekujući da ćemo ih i opet sresti i družiti se s njima. Setih se tad onih momaka, u beloj majici, bez bele majice, kao da je važno, što su netom žurno prošli… Eh, kad bi znali da ne treba baš toliko juriti, i da su najbolja dešavanja uvek na začelju! Ja sam to odavno naučila, jer moje zastajkivanje da fotkam, pa da se malo penjem gde i nije bilo predviđeno, pa …. ma, sve to mi je u stvari pokazalo da mnogo više dobijam nego oni koji brzo grabe napred i ne osvrću se mnogo za sobom. No, dobro, stvar izbora.

 

 

 

 

 

Ako smo i mislili da lepšeg od onoga što smo do tada na Premužićevoj stazi videli nema, ubrzo smo shvatili da ulazimo u još interesantniji i dinamičniji deo staze. Sada smo u samom središtu Rožanskih kukova, strogog rezervata prirode, i susrećemo se „oči u oči“ s predivnim vapnenačkim gromadama, veoma specifičnog reljefa. Među nama je i devojka koja se plaši visine i provalije, i ovo je posebno iskustvo i način da se strah, u grupi koja podstiče i pomaže, ublaži ili čak prevaziđe.

Željko, naš vodič, nam sve vreme objašnjava gde smo, kakvi su oblici oko nas, koji vrhovi nas okružuju, a podaci su zaista fascinantni. Ne odolevam, stalno fotografišem, uživam. Tako stižemo i do table na kojoj, doslovce, piše: „Na prvi pogled nevidljivi, oko nas se nalaze brojni ulazi u tajanstveno podzemlje Severnog Velebita. Do sada je otkriveno više od 200 jama, a najviše upravo u regiji Rožanskih i Hajdučkih kukova“. Naravno, tu je i najdublja i najpoznatija – Lukina jama, među najdubljima na svetu, a namerno ovde skrećem pažnju na Lukinu jamu, jer ćemo koliko sutradan doživeti nešto vrlo interesantno… Ali, o tome kad dođe vreme.

 

 

Željko odvaja ekipu koja će se penjati na vrh Crikvena, a ostali će malo predahnuti u hladovini. Nas šestoro smo nestrpljivo krenuli prema kamenom vrhu, na 1641 mnv. Uspon nije preterano zahtevan, tu i tamo malo zastaneš da nađeš najbolji način i mesto da „zabodeš“ prste ili stopalo, priljubiš se uz stenu, odupreš i nastaviš prema gore. Na nekoliko mesta su i pomoćni klinovi, a ono što je od posebnog značaja su crvena obeležja koja vrlo precizno navode na najbolji i najsigurniji put do vrha. Tako smo se mi brzo i sigurno popeli, a Biba je i opet došla do dragocenog pečata koji se nalazi već na početku uspona. Na vrhu smo se zadržali desetak minuta, sve uživajući u pogledu na okamenjene krovove Velebita. Naravno, „palo“ je fotkanje, malo euforije zbog uspešnog uspona i osećaja koji te prožme uvek kada si na vrhu. Još malo poziranja i vraćamo se na stazu, gde su nas drugari nestrpljivo čekali.

U nastavku se staza oštrije spušta, tu je verovatno i najjači nagib, nešto više od 20%, a silazak stepenicama u živoj steni mi se posebno dopao. „A, da se vratimo još jednom gore, pa se još jednom spustimo?“. To ja pitam Željka. „Ma, Blogerice, doći ćeš ovde opet, znam to sigurno; ko jednom dođe na Velebit, taj se uvek vraća, i zato ne brini, i ne moraš sad trčati gore-dole po ovim stepenicama, vratićeš se kad-tad“… Željko je sigurno u pravu.

 

Usledio je prolazak pored jedne stene koja je bez dvoumljenja sve nas podsetila na torzo žene, a na vrhu čuči – žaba… Dakle, zaista neverovatno šta nam sve priroda priređuje! Jedva sam se odvojila od ovog prizora, ali samo zato što je Željko obećao još zanimljivih i impresivnih detalja.

 

Tako uđosmo i u predivnu bukovu šumu; sad je Stjepan tražio toalet, nije važno da li je muški ili ženski, nije bio u poziciji da bira, ali dok smo mi shvatili zašto nas on propušta da idemo napred, prvo smo poslušali Željkovu priču o njegovom iskustvu u susretu s mamom medvedicom. „Zastala je na sred staze, na nekih 30ak metara ispred nas, propela se na zadnje noge, ispustila krik koji nam je zaledio krv u žilama, okrenula se, pokupila svoje mečiće i nastavila put. Mi smo se okrenuli odakle smo došli, napravili ogroman krug oko tog mesta i produžili sebi pešačenje taj dan za nekoliko sati. Drugačije se nismo usudili.“. Tako je Željko ispričao ovaj doživljaj, Štef je ostao da traži toalet, a ja sam nastavila kroz šumu. A, u šumi….

 

Nastaviće se, naravno.