Kad bih znao da si sama, ne bih čekao ni tren… U VII Čiker-danu, na putu za Ostrog, Danilovgrad i Podgoricu, niko nije sam

Vadi taj šampanjac što si jutros dobila od Dragana za rođendan, zaslužili smo da nazdravimo!”, rekoh Sneži–slavljenici po finiširanju šestog Čiker maratonskog dana i dolasku u ski-centar Vučje na Krnovu. “Boca je ostala kod Dragana; već sam torbe sa stvarima spakovala u logistiku i nisam imala gde da je stavim”, odgovori Sneža. Dakle, naš prijatelj-maratonac je ceo dan šampanjac nosio u rancu na leđima! Auuuuu… Pa nas dve imamo pokretne poklone! Ko će to stići.. Ili oni ne mogu da stignu nas! Ma, sve u svoje vreme, rekoh ja i to nekako zazvuči sudbinski.

Ispred hotela na Vučju
Lepa dobrodošlica na Krnovu
Ispred hotela "Vučje" na Krnovu
Ispred hotela “Vučje” na Krnovu
Oznaka na hotelu "Vučje" na Krnovu - ovde su biiklisti dobro došli!
Oznaka na hotelu “Vučje” na Krnovu – ovde su biiklisti dobro došli!
U ovom hangaru na Krnovu su Čiker-kamperi razapeli šatore

Preuzeli stvari i hitamo u hotel. Svi su vrlo užurbani, pokisli, posmrzavali se i jedva čekaju vruć tuš, suvu garderobu i predah. Traži se smeštaj za kampere i nalazi se odlično rešenje: veliki hangar koji služi i kao ostava i kao kotlarnica i kao… Otkud znam, ali je poslužio i da se pod njegovim krovom postave šatori i izbegne se dodatno rashlađivanje na kišom natopljenoj livadi. Sneža i ja ulazimo u sobu s dva francuska ležaja; pridružiće nam se još dve devojke i žurimo da se što pre raspremimo i istuširamo. Soba je čista, lepa, ima i TV – bravo za Snežu, ali baš mala. I – ono što je prilično loše – hladno je! Kako ćemo da se ugrejemo, gde ćemo opremu da osušimo – a mokri smo “do ispod gaća”,.. Žalimo se domaćinima hotela i oni nam kažu da traže rešenje i da će pokušati da “pokrenu” kotlarnicu, jedino ne znaju ko će da naloži i kasnije održava grejanje. Sneža i ja se pogledasmo – ma, ništa vi ne brinite, ovi “naši” ne samo da su super-frajeri već ima i da lože da se sve puši! I, taman smo se nas dve “doterale”, ja već nes-kafu sebi mutim, Sneža pravi loknice u svojoj kosici, kad evo stižu super-devojke Nataša i Anka. Anka više tatu ne spominje, a i ne bi joj vredelo – više je niko ne bi ni slušao jer je, a ima tome nekoliko teških kišnih i zahtevnih dana, pokazala da je osnažila i dorasla svim ovim izazovima. Dakle, evo nas na pragu sedmog Čiker maratonskog dana i sad pogotovo nema posustajanja! Čak su i radijatori “proradili”, uspeli smo da se ugrejemo, osušimo i u okrepljujućem snu nađemo predah do sutra. Interesantno je kako se na mestima s nadmorskom visinom višom od 1000 metara jako brzo mišići oporavljaju i pripreme za nove napore. Nekad baš računam na to i bude mi lakše.

Priprema bicikla za vožnju
Ispred hotela na Krnovu: malo fotkanja pred polazak u VII Čiker dan
Ispred hotela na Krnovu: malo fotkanja pred polazak u VII Čiker dan
Redovan jutarnji brifing: Golub u akciji pred start VII Čiker maratonskog dana
Dule daje dopunska uputstva, a najviše vezano za prilaz manastiru Ostrog

Buđenje na Krnovu bilo je u znaku sunca. Brzo smo se spakovali i pripremili za vožnju. Krajnja destinacija za danas, 30. juna 2018., je Podgorica, ali pre toga idemo kroz Nikšić, pa za Ostrog, Danilovgrad, a biće tu još mnogo lepih usputnih “stanica”. Goran doteruje bicikle a moj zadatak je da spremim opremu za kampovanje i ostale torbe i iznesem na mesto predviđeno za skupljanje i kasnije unošenje u kamion-logistiku. Ostalo je malo vremena i za fotkanje a i da se zahvalimo domaćinima na divnom gostroprimstvu i uvažavanju svih naših potreba. Nakon kratkog Golubovog brifinga i Duletovih sugestija konačno i krećemo.

Krnovo
Krnovo

Donje Vučje

Donje Vučje
Donje Vučje

Anka u akciji
Anka u akciji

Postepeno se spuštamo s visoravni Krnovo i uživamo u prelepoj dolini Donjeg Vučja sve do prevoja Bukovik gde se odvajamo od asfaltnog dela i makadamskim putem nastavljamo prema Nikšiću. Bio je to odličan spust, na nekim mestima tehnički nešto zahtevniji ali realno veoma interesantan; dobrim delom je išao i kroz zaseoke gde su ljudi obavljali svoje svakodnevne obaveze, plastili seno, popravljali krovove, a mi jezdili kroz nepoznate krajolike. Sve je toplije i konačno dočakasmo i da se skidamo! Taj “čin” sam obavila natenane i s dužnim poštovanjem prema suncu koje nas je konačno grejalo. A, bog’me i prema sebi samoj, jer kroz šta sam sve prošla prethodnih dana bilo bi čudno kad ne bih osetila dopunsku snagu i samopoštovanje. Još malo pa izlazimo na asfalt, i dalje je spust prema Nikšiću i uglavnom vozim sama. Grupa s kojom sam krenula je malo usporila, a ostali su daleko ispred mene jer skoro i da ne staju kao ja da bi fotkali i malo se femkali. Prošlogodišnji boravak u Nikšiću ostao mi je u mnogo lepom sećanju i bi mi žao što se nismo malo zaustavili i družili s domaćim biciklistima već smo kroz grad samo prošli vođeni Kušinim crvenim strelicama. Ipak, na izlazu iz grada miris finog peciva “svratio” me do pekare i ja tu zastadoh da nešto pojedem. Ubrzo mi se pridružio Boško, onaj Boško koji se vezuje u struku da nošen svojom pelerinom i na krilima vetra ne odleti i gde nije predvideo. Ja već jedem krofnu, jer strašno mi se jelo nešto sa džemom, a on me pita: “Ti opet sama voziš? Jesi li sama i došla na ovaj maraton”? “Ma”, rekoh,”neće niko sa mnom da vozi, vidiš da sam slaba”. Na to se Boško od srca nasmejao, pa kaže: “Kako da ne, video sam juče na Krnovu po onom vetru i kiši kako si slaba, oduvala si me gore od najjačeg vetra!” Boško kavaljer, i baš je to lepo ispričao, a posle se, videla sam to, i lepo družio s prodavačicama u pekari, “sit” se s njima ispričao, te kako u Sloveniji živi već 40 godina, a inače je iz Bosne, te kako je prvi put u ovim krajevima i to još biciklom, … I tako to. Odoh ja dalje i ubrzo stižem do prelepog mosta od tesanog kamena, s impozantnim stubovima i oknima, koji spaja dve obale Zete. U tom trenutku o mostu nisam ništa znala i bi mi čudno što ga niko u jutarnjem brifingu nije pomenuo, ali sam se zato kasnije raspitala i došla do zanimljivih podataka: ideju za izgradnju mosta dao je kralj Nikola. Velikim delom izgradnju je finansirala Rusija zbog čega je kralj prilikom svečanosti otvaranja mosta 20. oktobra 1894. predložio da se most zove po Caru Aleksandru III koji je nekako u to vreme bio i pri kraju svog ovozemaljskog života. Narod je naziv prihvatio, ali ga je i skratio u “Carev most”. Po nekim tragovima u starim zapisima kralj Nikola je naredio da se most pozlati tako što je u svaki stub uzidan po jedan zlatnik.

Carev most na izlasku iz NIkšića
Pogled na Nikšić po prelasku Carevog mosta
Prizor pored puta

Na putu za Ostrog
Na putu za Ostrog
Poziranje na heliodromu, 5.5 km pre manastira Ostrog
Poziranje na heliodromu, 5.5 km pre manastira Ostrog

Na kraju mosta čeka me Goran, i opet mu nije jasno zašto me tako dugo nema (kažem ja Bošku, a on mi ne veruje), a ja i opet mislim da je važno da sam sada tu i da idemo dalje. Sada se postepeno penjemo, delom vozimo i pored pruge Podgorica-Nikšić (nekad uskotračne, a nastavljala se sve do Čapljine) uklesane u stene Ostroške grade, planine koja nas vodi do manastira Ostrog smeštenog gore visoko, u skoro vertikalnoj litici. Put do manastira je pun serpentina i kako se penjemo tako nam se pruža sve impozantniji pogled na ravnicu Bjelopavlića i mirnu Zetu koja kroz nju protiče. Počinje i neka čudna trema da me obuzima: ovde nikad nisam bila, uvek sam samo slušala priče o ovom kraju i o manastiru, donosili su mi poklone sa Ostroga kao nešto što je posebno vredno, opisivali kako su jednim delomi bosi do tamo hodali, pričali mi o čudesima koje su ovde doživeli, o tome kako bolesni dolaze da se poklone moštima Svetog Vasilija Ostroškog s verom u izlečenje, o nekom čudnom miru koji su doživeli i koji ih je potom još dugo pratio. Šta li ću ja ovde doživeti, i šta uopšte znam o Ostrogu? Manastir Ostrog je najveća crnogorska pravoslavna svetinja, a ime je dobio po brdu koji se uzdiže visoko iznad njega. Manastir je osnovao hercegovački mitropolit Vasilije u 17. veku. Mitropolit se upokojio 12. maja 1671., a kada su Turci 174. napali Crnu Goru njegove mošti su sklonjene iz manastira i zakopane u jednom selu u blizini Zete. Reka je to mesto poplavila, ali su kaluđeri pronašli neoštećene mošti i vratili ih u manastir. Tada je nastao kult vezan za ime Vasilija Ostroškog proistekao iz čuda koja su pripisivana njegovim moštima i tako su počela hodočašća u manastir Ostrog.

Na putu od Donjeg do Gornjeg manastira Ostrog
Gornji manastir Ostrog
Gornji manastir Ostrog

Ispred Gornjeg manastira Ostrog

Pećinska prostorija pored Gornjeg manastira Ostrog u kojoj se pale sveće
Pećinska prostorija pored Gornjeg manastira Ostrog u kojoj se pale sveće

Prvo stižemo do Donjeg manastira; podignut je na zaravnjenom prostoru terasastog izgleda. Na nekih smo 640 mnv, pogled odavde je predivan. Na sve strane prisutna je komercijalizacija, ali to zanemarujem, kako je – tako je, jer kad sam pronašla kapiju i došla do crkvice osetila sam veliku prijatnost i od prostora i od ljudi koji su šetali prostranim crkvenim dvorištem. Tu je i Bogoslovska škola, a igrom slučaja sam prisustvovala i simpatičnom razgovoru: okupljenim sveštenicima jedan njihov poznanik, s neskrivenim uzbuđenjem i radošću u glasu, pričao je kako je upravo dobio obaveštenje da je primljen u Udruženje pisaca Crne Gore. Bio je jako ponosan, a meni bi drago što na neki način učestvujem u njegovoj radosti, makar i kao slučajni slušalac; ili slučajnosti nema? Idemo dalje, još se penjemo, uspon je sve jači i zahtevniji; kroz šumicu a i putem ispred nas vidimo dosta hodočasnika koji idu bosi jer kažu da je to jedini ispravan način da se dođe do Gornjeg manastira. Ponosna sam što sam tu i što i poslednje kilometre savladavam na biciklu, ali mi je ujedno i želja da opet dođem ovde i to pešice i doživim sve ovo na jedan drugačiji način. Ljudi pored kojih prolazimo se druže, razgovaraju, vrlo su dobrodušni i zainteresovani za nas – pitaju da li nam je teško i kako je moguće da ovakvu strminu savladavamo biciklom. Sve je moguće, evo i dokaza, a evo nas i ispred Gornjeg manastira, na 900 m nadmorske visine. Čudan osećaj, potpuno nestvaran, teško je za opisati; kao da sam na centralnom trgu nepoznatog grada – neka tajanstvenost izbija iz njega a opet sloboda i prostodušnost; nekako sve deluje vanvremenski, malo sam izgubljena, ne znam na koju stranu da krenem, šta mi je činiti,  osećam neobično strahopoštovanje i čudnu neprilagođenost… Srećom, ima maratonaca koji su već bili ovde i upućuje me u “protokol”. Kažu da mogu na listu papira da napišem svoje želje i da će ih tokom neke od narednih liturgija sveštenici pročitati. Uz manastir je pećinska prostorija koja je predviđena za paljenje sveća. Mnogo je naroda na sve strane, ima i invalida, neki spavaju u hladovini impozantnih zidina, na improvizovanim ležajevima. Treba se snaći u svemu tome, naći svoje zrno mudrosti. Stadoh u red da kupim sveće, od prodavca dobih i osveštanu vodicu i ulje. Iz reda izlazi Milena, prilazi mi nekako svečano i uručuje poklon za rođendan – ovde, baš ovde, na ovom svetom mestu, s lepim željama i čistim porukama, iz srca! Bila sam zaista veoma dirnuta i mnogo zahvalna na pažnji. Hvala i opet, draga Milena!

Restoran "Sokoline" podno planine Ostrog
Restoran “Sokoline” podno planine Ostrog

Vreme je za nastavak našeg putovanja – i u realnosti i simbolično, kako god hoćete, ali od stajanja u mestu nećemo dobiti ono što smo za sebe zamislili. Sad se postepeno spuštamo, vrlo oprezno jer nam u susret ide i dosta automobila, te opet stižemo do Donjeg manastira. Probijamo se kroz neopisivu gužvu naroda koji neprekidno izlazi iz autobusa i hrli prema manastiru. Put nas dalje vodi prema Danilovgradu, ali pod takvim smo emotivnim nabojem, toliko srećni što smo konačno rasterećeni – i od lošeg vremena i kiše, nespokoja, toliko uživamo u svemu što danas proživljavamo, zahvalni za sve lepo što imamo, za zdravlje i život koji živimo, da nismo mogli da odolimo, a nismo ni hteli, jer ljudski je poželeti i ljudski je sebi želju ispuniti, te smo se zaustavili u prelepom restoranu “Sokoline” izgrađenom na litici na visini od nekih 250 metara. Odličan ambijent, okruženje, sjajni nasmejani ljudi, super-ekipa, pivo po meri čoveka, i… živeli!!! Ali, zaista.. Srećni smo…

U Danilovgradu
Trg golootočkih žrtava u Danilovgradu
Trg golootočkih žrtava u Danilovgradu
S domaćinima u Danilovgradu
S domaćinima u Danilovgradu
Danilovgrad - Hvala, dragi prijatelji!
Danilovgrad – Hvala, dragi prijatelji!

Sad je nekako sve lakše, i sedmi Čiker dan dobrano “gazimo”, evo nas u Danilovgradu: divni domaćini, lep gradić, odlična užina, zajedničko fotografisanje i nastavak puta prema Podgorici. Počinje da grmi, nebo se zacrnilo, Goran kao da me teši: “Nije to grmljavina, to ovi kamioni, avioni, …”, tako mi nešto reče, ali meni uteha i nije bila potrebna, bila sam super-mirna, opuštena, srećna, bez ikavog straha, ispunjena spokojem i zadovoljstvom. Pratila sam Kušine strelice, pratila sam ritam svog srca i s prvim kapima kiše stigla u Podgoricu. A, šampanjac? Hoće li taj šampanjac skoro? 

Zvoncajte