Natenane smo i bez gužve obišli Muzej na vodi i rimski kastrum iznad Zaliva kostiju. Reklo bi se da smo imali dosta sreće, jer kad smo završavali šetnju uz drveni dok je upravo pristajao brod pun bučnih turista koji su se ubrzo razmileli po okolini. Nešto dalje na jezeru stajao je još jedan raspevani brod i strpljivo čekao svoj red za uplovljavanje.

Ovde je sve lepo, zanimljivo i nesvakidašnje, ali mi imamo još jedan cilj: obilazak manastira Sveti Naum. Manastir je 900. godine osnovao Sv. Naum, učenik svetih Ćirila i Metodija, koji je zajedno sa Sv. Klimentom Ohridskim širio hrišćanstvo na prostorima južnog Balkana. Sv. Naum je u manastiru proveo poslednje godine svog života, a tu je, u maloj kapeli, 910. godine i sahranjen. Legenda kaže da u mermernom kovčegu i dalje kuca njegovo srce i ako naslonite glavu na grob čućete otkucaje. To su zvuci koje ustvari prave talasi koji udaraju u stenu i ti se zvuci prenose u ritmu srca.

Nastavljamo put, postepeno se udaljavamo od Zaliva kostiju i uživamo u opuštenoj vožnji, jer nakon nekoliko jačih uspona na red je došao poduži spust. Ipak, u jednom smo trenutku kratko zastali pošto nas je pored puta mamio neobran vinograd, pomalo zapuštenog izgleda. Goran je ušao među čokote vinove loze, ubrao po jedan grozd belog i crnog, vratio se na put da u slast pojedemo do poslednjeg zrna, sve se braneći od navalentnih osica, i tek tada smo nastavili prema manastiru.

Sledeća pauzica bila je kod putokaza koji je govorio da, ako nastavimo levo, idemo na granicu sa Albanijom, a ako držimo desnu stranu – produžavamo prema našem cilju. Naravno, skrenuli smo desno, vozili još otprilike jedan kilometar, prošli kroz kapiju od kamena i kovanog gvožđa i našli se na šetalištu sa mnoštvom radnjica. Tu su se prodavali suveniri, sladoled, sokovi, ali i gumene lopte, lopatice i kantice – sve kao za plažu! Ovde u blizini je sigurno plaža, istovremeno smo uzviknuli, a još više se iznenadili kad smo se sreli sa paunovima koji su slobodno šetali po stazi. Sve oko nas je veoma lepo i pitomo, vreme je divno, sunčano i toplo, i nama osmeh ne silazi s lica. Oko nas je mnogo finog, zadovoljnog sveta i čini se da je lako sa svakim od njih započeti neobavezan, prijatan razgovor.

Bicikle guramo pored sebe, dolazimo do mostića na kojem je mnogo ljudi i shvatamo da je iz nekog razloga ovaj mostić jako važan. Pitaj Google, kao da čujem glas mog mlađeg sina koji mi to uvek govori kad sam u nekoj dilemi. Ovaj put smo se raspitali kod turističkog vodiča koji nam je ukratko objasnio da je manastirski kompleks Sveti Naum, izgrađen na steni iznad Ohridskog jezera, nekada bio na ostrvu, a u XIX veku je preko Crnog Drima izgrađen mostić koji je spojio ostrvo s kopnom. Dok tako razgovaramo glasovi nam povremeno nestaju u zvuku koji pravi Crni Drim koji se tu uliva u Ohridsko jezero. Razgaljeni, trudimo se da uhvatimo koju reč dok i definitivno ne zaroni u kristalno čisto plavičasto Jezero. Prizor je čaroban, zarobljava te i ne da ti da ideš dalje, jer trenutak u kojem se spajaju hladan Crni Drim i toplije vode Ohridskog jezera pravi neverovatnu uskomešanost, pometnju, i zvuk koji motiviše i razgaljuje. 

Dolazimo do crkve Svete Petke gde smo zastali da se na istoimenom izvoru unutar crkve umijemo i napijemo vode. Za ovu vodu se priča da je lekovita, a posebno za očne bolesti. Zapisano je da je vodom sa ovog izvora Sveti Naum izlečio Svetu Petku od kožne bolesti koju je imala na licu.

Iznenađenja na sve strane! Naime, stižemo do hotelskog kompleksa i restorana koji je napravljen na mestu nekadašnjeg manastirskog konaka. Atmosfera mi deluje nadnaravno, bučno je, konobari žurno prolaze, dovikuju se, … U blizini je plaža, kažu jedna od najlepših na Ohridskom jezeru. Na sve ovo sam totalno nepripremljena, a lepo mi je Matija rekao da za sve pitam Google…

Konačno stižemo i do ulaza u manastirski kompleks, koji, osim crkve, nije u funkciji vere već je pretvoren u muzejsko-turistički objekat. Goran je ostao sa biciklima ispred ulaza, a ja sam ušla unutar kompleksa. Volela bih da sam imala više vremena, da se naslonim na kamenu ogradu zagledana u dubine jezera, da odćutim te savršene trenutke koje sam tu doživela…

Lepo nam je ovde, ali dan odmiče i treba se vratiti za Ohrid. U prevodu – čeka nas još 30 prilično brdovitih kilometara! Pre toga zaslužili smo i ručak, pa smo pronašli slobodan sto u restoranu „Ostrovo“, koji se nalazi na ostrvu nasred Crnog Drima mostićem spojenim s kopnom. Ovde je jako veselo jer je na čamcima i splavovima kojima se plovi do izvora Crnog Drima mnogo turista i muzičara koji ih uveseljavaju. I nas dvoje smo se pridružili opuštenoj atmosferi i nakon odličnog ručka polako krenuli nazad, za Ohrid. Puni smo ideja i u mislima smo već u sledećem danu. Čim stignemo u naš smeštaj sledi detaljna razrada plana. Već se radujem!

Nastaviće se