“Jeste užasna vrućina, ali u Beogradu; na Kopaoniku će biti dosta niža temperatura, pogotovo ujutro i uveče. Obavezno ponesi topliju garderobu!” Tako su počele naše pripreme za produženi mtb-vikend na Kopaoniku. Sa Tinom sam se nekoliko puta čula telefonom i baš smo se sve fino dogovorile oko putovanja, smeštaja, bicikla, opreme, … Sve je teklo glatko, i brzo je stigao dan polaska. Nas troje smo u kolima, asfalt oko nas vri, teška je gradska sparina i jedva čekamo da krenemo. Dolazimo po Tinu, ona nas čeka ispred zgrade u vrućim pantalonicama i tananoj majičici, a pored nje su bicikl i rančić. Nemoguće da je u to uspela da zapakuje sve što je potrebno za tri dana Kopa!! Sad će sigurno Goran da me prekorno pogleda, kao da kaže: “Eto vidiš kako može da se spakuje za biciklistički vikend, a da nije veliki kofer!” A, bolje bi mu bilo da ništa ne kaže (sad mu se već nemo suprotstavljam), pa neće da nosi na leđima, a i sigurno je da neću kukati da mi nešto fali od opreme.

“Jesi li sigurna da si ponela sve što treba?” – pitam, za svaki slučaj. “Sve mi je tu, vruće je, ne treba mi ništa drugo!”… Odustajem od daljih pitanja i objašnjenja.

I tako. Krenuli. Dan se bliži kraju, ulazimo u noć, stižemo na naše krajnje odredište, izlazimo iz auta, Tini je hladno, kaže – šta se čudite, pa ja sam u vrućim pantalonicama, smeštamo se u kućicu, naš privremeni dom, umorni smo i ubrzo odlazimo na počinak. Kreveti su na sprat, škripe, majko moja, baš jako škripe, smejemo se, nadamo se da nam ta škripa neće remetiti san; i opet sam zaboravila da ponesem čepiće za uši – iskusni kažu da oni rešavaju ovakve probleme.

 

Plan je da sutra idemo na Semeteško jezero. Bila sam tamo pre dve godine, veoma mi se dopalo i jedva čekam da mojim drugarima pokažem tu specifičnu lepotu, prirodni fenomen i retkost i u svetu. Jezero je u podnožju Kopaonika, na teritoriji opštine Raška, na 900 m nadmorske visine, u selu Semeteš po kojem je i dobilo ime. Jezero je urvinskog tipa, što znači da je nastalo pri jačem zemljotresu, odnosno prilikom klizanja velike mase zemlje koja pregradi rečni tok, te se voda na tom mestu ujezerava. Najpoznatije jezero tog tipa na svetu je Saresko, u dolini reke Murgab na Pamiru, nastalo između 8. i 9. februara 1911. nakon katastrofalnog zemljotresa. Kod nas su to jezera formirana na Zapadnoj Moravi kod Ovčara 1896. i na Savi 1737. godine. I, kao i obično, gde god malo više “zagrebeš” i zainteresuješ se za neki prirodni fenomen, iskristališe se mnogo toga što do tada nisi znao, a kad nešto ne znaš – misliš i da ne postoji. Srećom, pa je u prirodi čoveka da istražuje, da pronalazi nove izvore zadovoljstava. I zato, da krenemo u našu današnju biciklističku turu-avanturu, na još jedan izvor!

Jutro je sveže, maglovito, prohladno. Mi nestrpljivi. U vožnju smo krenuli upleteni u prve zrake sunca. Osmesi široki, zadovoljni. Idemo najpre asfaltnim putem, zatim prelazimo na makadamski. Pod otvorenim smo nebom, pošteno se “pržimo”, javlja se i teška letnja jara, nagoveštava kišu. Sve se više spuštamo prema jezeru, makadam je sve krupniji, nezgodniji za vožnju, oprezni smo, ne trebaju nam iznenađenja u vidu padova i povređivanja. Na svakom lepom vidikovcu zastanemo da predahnemo i uživamo, premda vidljivost i nije baš odgovarajuća. Sumaglica prekriva okolne vrhove i malo smo razočarani zbog toga.

 

 

Dolazimo do prvih kuća Semeteša i srećemo meštane koji nas usmeravaju prema jezeru. Već iz daljine vidimo neverovatno zelenilo vode koja blago treperi. Čuje se tišina, neverovatna tišina, mir, spokoj. I misterija. Ovim jezerom vladaju misteriozne sile. Tako barem pričaju stariji meštani. Kažu da je nekada davno neki pop hteo da obavi vršidbu na praznik Svetog Ćirila, premda su ga upozoravali da na taj sveti dan ne treba da se radi. Pop nije poslušao, započeo je vršidbu, zemlja se otvorila, progutala i njega i konje, i na tom mestu je prokuljala voda. Od tada se pored jezera noću okupljaju vile, a iz tamnih dubina povremeno se čuje glas vodene nemani… Tako kaže legenda.

Inače, jezero je prečnika oko 80 metara, a ne zna se sa sigurnošću koliko je duboko, jer su karakteristična jaka strujanja koja vuku u dubinu. Ovde je mnogo podzemnih izvora bogatih vodom, i zato jezero nikad ne presušuje. Ono što je, ipak, najveća atrakcija, su plutajuća ostrvca, obrasla drvećem i drugim rastinjem. Na “okupu” ih drži čvrsto upleteno korenje, koje u dubinu seže i do 1.5 metar. Nošena vetrom, ostrvca stalno “šetaju” po površini jezera i pružaju nestvarnu sliku.

Dok stojim uz obalu nakvašenu jezerskom vodom, pogledom pratim drveće “opkoljeno” visokom travom kako se nesputano kreće jezerom, povremeno zastaje, ogleda se, kao da traži pažnju, divljenje. I jesam zadivljena, i mnogo mi se sviđa ovde, i u mislima prizivam vetar da ostrvce okrene prema nama i podari nam šansu da kročimo na njegovo tlo. I okrenu se vetar, posluša naše misli, susrete s očaranim pogledima, začarlija među bogato olistalim krošnjama, diskretno gurnu ostrvce, poleteše ptice, razbežaše se babuške, mi čekamo, priđe nam i neko od meštana, dobismo veslo, prigrlismo čupavo ostrvce čim nam se dovoljno približilo. Hvatamo se za busenje visoke trave, prelazimo na ostrvo, ono se izmiče, migolji, odlazi, pluta, vetar ga usmerava, pa ga malo zavrti, a mi veselo cičimo, onako dečije, razdragano, neiskvareno. Našli smo još jedan izvor neobjašnjive lepote, ovaj put i u sebi. Zaslužili smo da zastanemo, uživamo, i malo se s njega napijemo. I da se ne zadržavamo dugo, da ničim ne poremetimo sklad kojeg smo se samo blago dotakli. Idemo dalje.