Nismo se otuđili. Šta je godina? I Tara, i Zlatibor, Mokra gora, Kopaonik, Golija, Jadovnik, Kučaj, Suva planina, … Sve je to samo između dva decembra. A, u decembru – Moj Dragi. Rtanj.

Ovaj put malo nepoverljiv, isprva oborene glave, skrivenog pogleda. Ranjen. Klecavih kolena, povređenog ponosa. Danima okovan ledom, mučen hladnoćom, kišom, snegom, vetrovima. Sada oslobođen, ali iscrpljen, istrošen.
Lagano se uzdiže, oporavlja. Trajaće to, ali će opet blistati u svoj svojoj raskoši.

A ja, treći put sa na Rtnju; i opet želja da se vreme kroz reč zaustavi, da se ne zaborave dani i noći kada je rtanjska šuma jecala pod snažnim pritiskom ledene kiše i vetra, kada je drveće patilo i slomljena srca sa dušom se opraštalo.

Zima 2014. godine donela je ekološku katastrofu ovom delu istočne Srbije. Nas petnaestak koji smo se 21. decembra penjali severnom stranom Rtnja do najvišeg vrha Šiljak na 1565 mnv, bili smo svedoci mukama kojima su lepe bukove i četinarske šume bile izložene. I inače zahtevno penjanje bilo je dopunski otežano skoro neprekidnim preskakanjem i zaobilaženjem popadalog granja i drveća. Po izlasku na greben, vetar je razvejavao ledene iglice koje su se lepile za trepavice, usta, nos, i rashlađivale telo.

Po izlasku na vrh tražimo zavetrinu. Vetar je jak, hladno je, vreme nam izmiče, mnogo smo se duže zadržali u usponu nego što smo predvideli. Sigurno ulazimo u mrak, tu dileme nema, ali važno je da imamo osvetlenje, da smo oprezni, grupisani, da se ne razdvajamo pri spustu, posebno na onom delu gde se ide kroz šumu, i gde se na pojedinim mestima obavezno blago proklizava. Otkud led skoro uvek tu, nikad nisam pitala iskusnije, ali verovatno je tu neka “ruža vetrova”, moguće i podzemne vode koje pri površini tla uvek prave finu rosu koja se lako ledi.  Požurujemo jedni druge, još jedna zajednička fotografija pored razrušene kapelice koja već godinama čeka obećanu obnovu, pa da idemo dalje.

Spust južnom stranom je i opet u znaku velike nesreće koja je šumu skoro u potpunosti uništila. Sneg neprekidno pada, onaj vlažan, neprijatan, granje preko kojeg prelazimo je mokro, klizavo, a noge sve više odbijaju poslušnost. Gazi, prti, podiži levu, desnu, u jednu stranu, drugu, sagni se, provuci ispod palog drveta, zaobiđi ogroman izvaljen koren, “čupaj” se iz dubljeg snega, štapovima opipavaj, što manje propadaj, ne dovodi svoje telo u nepotrebne opasnosti i zamke prirode. I stubovi rasvete u blizini sela su popadali, a žice vire iz snega i blata.

U selo smo sišli već u mrkli mrak, meni su to već poslednji atomi snage, treba mi malo predaha, da se ugrejem, presvučem. Psi laju, domaćini izlaze iz kuća, nude nam svežnjeve rtanjskog čaja proletos i letos ubranog, na vetrovima rtanjskim sušenog. Ima li ko da je skuvao čaj, ja bih jednu, dve šolje da popijem? … Pijemo čaj, kako ko, kako koji, brzo se toplota vraća u telo, a obrazi gore.

A sada, valja se kući vratiti. Ostaje nada da će mitska planina Rtanj i opet da zablista zahvaljujući bogovima koji tu odvajkada obitavaju, i energetskim moćima koje se ovoj čudesnoj planini pripisuju.

I, kao dopuna , moji raniji tekstovi/priče sa Rtnja: https://www.zvoncara.com/moje-prvo-planinarenje/    https://www.zvoncara.com/rtanj-po-drugi-put-nema-slucajnosti/