A sad, dragi moji – Carstvo klečkih veštica! Jasno je da me Željko i Damir već dobro poznaju, a posebno moju „glad“ za legendama, pa sam spremno dočekala njihovu priču o Kleku i klečkim vešticama. Naime, još je u XVII veku Johann Valvasor, putopisac i etnograf, zapisao da se za vreme olujnih noći na Kleku, planini na jugu Gorskog kotara, okupljaju veštice i planinske vile i vilenjaci iz celog sveta, te da se njihova cika i vriska čuju na daleko…

Ima tu mnogo jezivih priča i legendi, ali trenutno i nisam previše znatiželjna, jer ne želim da propuštam niz drugih trenutaka i detalja u današnjem danu. Na putu smo za Zavižan i Nacionalni park Severni Velebit, i plan nam je da u sutrašnjem danu prođemo jednim delom Premužićeve staze, a u drugom, u nedelju 28.7.2019, popnemo Veliki Kozjak. Vremenska prognoza nam za sutra apsolutno ide u prilog, ali za prekosutra… Pa, videćemo da li će se obistiniti baš sve.

Ima nas šesnaestoro, od toga dvojica „logističara“ i 14oro „penjača“, i prvu pauzu pravimo u mestašcetu imenom Švica. Švica je „poznata“ po gostoljubivoj prodavnici ispred koje putnici-namernici nameste gajbe od piva, posedaju, i … živeli! Tako smo se i mi zaustavili na ovom kultnom mestu, i uz Velebitsko svetlo krenuli da se bolje upoznajemo. Znatiželjno pogledavamo jedni u druge, razmišljamo kako će to izgledati – provesti vikend s nepoznatim ljudima, ali tu je Željko, iskusan planinarski vodič, koji sigurno ima načina da nas sve dobro poveže i napravi od nas dobru i koherentnu ekipu.

Ispraznile su se i flaše i kutija s Domaćica keksima, nastavljamo prema podvelebitskom mestu Krasno, popeli se do Svetišta MB Krasnarske i hotela na 1000 mnv, s prvim pogledom na Krasnarsko polje i obronke Velebita. Tu smo se malo i zadržali, a posebno atraktivno je bilo zvono izliveno u Nemačkoj davne 1920. godine. Dakle, skoro pa stogodišnjak! Legenda koju „prave“ Željko i ekipa kaže: kad god se krene na Velebit, dođe se do ovog zvona, pozvoni se i tako cela okolina dobije „znak“ za okupljanje i zajednički odlazak u planinu. Željkova legenda. Dobro mi to zvuči. Ali, nije tu kraj pričama. Vozeći se dalje prema Planinarskom domu Zavižan, saznala sam i za Utočište medveda u Kuterevu, koje pruža sklonište za medveđe siročiće. Osnovao ga je Milan, koji je svojevremeno našao medvedića čiju su majku ubili lovci (kao da smo u basni!). Jedan od ciljeva Utočišta, koje ima brojne volontere i u međuvremenu je postao brend i deo tradicije lokalne planinske zajednice, je i zbližavanje posetioca s divljinom i medveđom harizmom… Eto, još jedna lepa priča.

I tako stižemo do Planinarskog doma Zavižan, veoma pristale jednospratnice podignute na 1594 mnv, na južnoj padini vrha Vučjak. Ujedno je ovde i najviša meteorološka stanica Hidrometeorološkog zavoda Hrvatske. Dom i meteostanicu vode i generacijski prikupljaju razne statističke podatke članovi porodice Vukušić. Jedan od njih, Ante Vukušić, legenda je ovog posla i Velebita, i čula sam dosta priča iz njegove 44 godina duge karijere meteorologa: o surovim zimama na Velebitu, o bajkovitoj lepoti ove planine, „suživotu“ i neprijatnim susretima sa poskokom, vukom, medvedom, o tome kako se dešavalo da danima ne može da izađe iz Doma od napadalog snega koji je zatvorio sve ulaze, i eventualno je mogao da se „izvuče“ kroz prozor prostorije na spratu. Životne priče Velikog Gospodina Planine.

Željko je vrlo elegantno i nenametljivo „natempirao“ naš dolazak do Doma baš u vreme kada se sunce sprema da zaroni iza horizonta, u dubine Jadranskog mora. Sa terase smo imali lep pogled, a „dozivale“ su nas i klupe i veliki drveni sto, pripremljen za „planinarski švedski sto“, ali mi se nismo zadržavali već smo nastavili dalje, na sam vrh Vučjak. Penjali smo se desetak minuta strmom zemljanom stazom koja kao da je „oteta“ od okolnih stena. Po dolasku na vrh dočekao nas je fascinantan zalazak sunca i pogled na veći deo Kvarnerskih otoka, „začinjen“ finom izmaglicom. Zadržali smo se tu skoro do potpunog mraka, prelazeći sa stene na stenu, u potrazi za dobrim kadrom za efektnu fotografiju.

Ostatak večeri proveli smo ispred Doma, uz bogatu planinarsku trpezu koja je odlično poslužila i za bolje međusobno upoznavanje. „Put do (planinarskog) srca vodi preko stomaka“ – isprobano! Pogotovo ako ima domaćeg kulena i pršuta, i odličnih čokoladnih kolača. Sve smo to zalili Velebitskim pivom i rashlađenim vinom, uz obilje zdravog, srčanog smeha. Dobar uvod u lepu velebitsku noć.