Kažu da kada stisnemo narandžu iz nje može izaći samo sok od narandže, i ništa drugo. Ne znam kako su se u subotu, 21. aprila 2018., osećali maratonci koji su trčali 31. Beogradski maraton, i šta je iz njih izlazilo nakon „ceđenja“ pod vrelim aprilskim suncem, na užarenom beogradskom asfaltu. Ipak, mislim da su to bili energetski sokovi koji šalju vrlo čitljive i jasne signale, i koji se oslobađaju kroz najlepše emocije i pozitivne životne stavove. Rekla bih, bez izuzetka, da su maratonci ljudi koji, trčeći tih 21 km polumaratona ili 42 km maratona, iskazuju zadovoljstvo sobom, svojim zdravljem, sposobni su da vole i šire oko sebe pozitivne vibracije. Sa završetkom trke oni pobednički dižu ruke, grle i znane i neznane, žele da podele svoju radost i duhovno zadovoljstvo. Da, u svakom slučaju pobednički, jer svako nadmetanje sa samim sobom, sa trenutkom slabosti, nespokoja, mentalnog ili fizičkog pada, sa nemirima koji su tu da ti otežaju, a ti ne odustaješ, već grabiš dalje – sve je to pobeda. Pobeda je i kad imaš porodicu i prijatelje uz sebe, koji ti daju dodatni motiv i podstrek, a ti se ne uljuljkaš već zajedno pravite novo energetsko polje i skupa se radujete.

Beogradski maraton je prilika za promene. Da ti doživljaj dana ne budu za saobraćaj zatvorene ulice i bes jer si baš taj dan hteo da se provozaš po gradu, a inače to nisi činio prethodnih 6 meseci. Da sve to gledaš iz nekog drugog ugla, da se raduješ „oslobođenim“ ulicama, komotnoj šetnji kroz Terazijski tunel, susretu sa odlično raspoloženim svetom, i da to bude tvoj način da elegantno izađeš iz svog ropstva nezadovoljstva.

A, ja? Eto mene ne-znam-koju-godinu-za redom, ispred hotela Jugoslavija čekam mog prijatelja Luku koji trči polumaraton i raduje se k’o dete svojim novim patikama, a pogledom traži moju dosadnu priliku. Dosadnu zato što ću mu i opet, dok ga budem biciklom pratila, dobacivati: „Idemo, Luka, pa nisi valjda zadovoljan ovakvim svojim trčanjem, možeš ti to i bolje, znaš li koji ti je rezultat u ovom trenutku, imaš li cilj, jesi li baba, deda, ko si..?!“ A Luka će: „Prava si ZvoNcara“, a osmeh mu ne silazi s lica, i nastavlja lako i poletno, tek blago i stimulativno isprovociran. Baš je velika vrućina, gledam i ostale trkače, nisu slučajno tu, vredno su se i uporno pripremali za ovaj dan. Razmišljam o mojim prijateljima s kojima zimi planinarim, o Lidiji, Anđelku, i mnogim drugima, kako li oni podnose ovu užarenost i jaru koja izbija sa svih strana. Znam da s razlogom veruju u sebe i da će uspeti. Anđelko baš i ne „ljubi“ asfalt, više voli zelena brda, šume i planine, „naše prirodno stanište“ – kako on to kaže, ali zato mu je možda sve ovo i draže.

Ja sve vreme pratim Luku, on dobro napreduje, redovno se osvežava na okrepnim pultovima postavljenim pored staze, prolazi i kroz raštrkani mlaz vode kojim se„rashlađuju“ maratonci. Pri prelasku preko Mosta na Adi svi po malo usporavaju da produže uživanje u zvucima orkestra Beogradske fiharmonije koji svira Vivaldija. Muzička je to podrška maratoncima, ali i za nas ostale je to bio fantastičan prizor, veoma podsticajan.  Mnogo je naroda izašlo na ulice da bodri trkače, i sigurna sam da su im oni zahvalni – sve je lakše uz reči ohrabrenja i „borbene“ uzvike. Jeste to borba, i samo se pobede računaju, rekao bi moj otac, zato znači svaka podrška jer te možda baš taj pogled i ta neka reč u pravom trenutku dovede do tvoje lične pobede.

A, kako je sve to doživela grupa Kragujevčana okupljena oko ideje da kao osobe s invaliditetom, uz pomoć asistenata, na svoj način učestvuju na Beogradskom maratonu, u okviru akcije „Ravnopravno do cilja“? U kratkom susretu i razgovoru s Nebojšom Matorim Čukićem, reče mi da su, s obzirom da su prvi put ovde i bez ikakvog iskustva, jako zadovoljni i da će se za 32. Beogradski maraton još bolje pripremiti i oni i njihovi prijatelji koji im pomažu i koji ih podržavaju.

Do cilja sam „dopratila“ i Luku, sve vreme ga ne ispuštajući iz vida. Nije ga bilo teško pratiti, jer njegova ličnost, baš u skladu s njegovim imenom, svetli i obasjava. Ne, nije to zbog sunčano-žute marame koju je imao na glavi; kada roditelj u sebi prepozna sjaj, blistavost, taj roditelj poželi sina koji daje svetlost – „luks“, i tada taj roditelj rodi sina Luku. Na ovom je Maratonu Luka trčao za sebe, za svog nežnog sina Dimitrija, i za svoju majku, koja je ovaj Svet napustila pre mesec dana.

Ovo je moj osvrt na 31. Beogradski maraton i završiću ga Nebojšinim rečima, izgovorenim u nekim teškim trenucima, kada je i opet podigao glavu i uzdigao se iznad problema i mnogih zala ovog sveta: „Nemate vi moć zaustaviti ljude koji žele živeti“!  Pozdrav, do nekog novog susreta sa divnim ljudima…