Kad je dobro, i kad ide dobro – smeškaš se, kažeš: lepo mi je, zdrav sam, srećan, zadovoljan. Kad krene loše, kad ti je teško, kad ti je neizdrživo teško, bolno, ti zoveš Majku. O, Majko, Ti koja uvek bdiš, koja me pratiš svojim milim očima punim ljubavi, Ti koja svaki moj i najtiši uzdah i krik čuješ, koja moju bol kroz svoje telo pronosiš. Ti, Majko, koja polet i težinu mog koraka prepoznaješ, i brižnu suzu kriješ…

I u ova sumanuta, teška kovid19-vremena, u strahu za zdravlje, život svoj i bližnjih svojih, Majka je ta koja čuva i brine i čije oči uvek iznad sebe vidiš. I treba ti, znaš ti to, jako dobro to znaš, i zato ne odbacuj Njenu blagost, brižnost, Njen pogled koji teši i bodri.

I kad je moja nana, majčina majka, pre 20 godina otišla u neki drugi, možda bolji svet, u trenutku sam bila očajna, neutešna. A, onda sam videla Njene oči, Njen blag, mio, brižan pogled, svetlost kojom zrači duša Njena koja iz zenica dolazi, i znala sam da, u stvari, Ona od mene nije otišla, i da će za mene uvek biti Tu.

I, zato znam da nije slučajno što smo u nedelju, 5. jula nesrećne 2020., došli baš u Vinču, selo nadomak Beograda, na arheološki lokalitet Belo brdo, nazvanom po svetloj lesnoj terasi na kojoj je smešten. Tu, na desnoj obali Dunava, istraživani su ostaci najvećeg praistorijskog naselja u Srbiji i jednog od najznačajnijih neolitskih lokaliteta u Evropi. U vreme pre nekih 7000 godina, 4000-5000 godina p.n.e., kroz priču i arheološke iskopine poveo nas je kustos muzeja, arheolog Dragan Janković. S posebnim je ushićenjem i emocijama pričao kako su vinčanski neolićani gajili kult Velike Majke: “Majka predstavlja simbol plodnosti, rađanja, života; ona je ta koja danonoćno bdije”. Dok je tako zborio, odveo nas je do vitrine pune vinčanskih figurina. Uglavnom su to bile figurine žena – boginja i majki. Njihove velike, izražene, svevideće oči, govorile su o značaju žene koji se uvek prepoznavao i nikad nije dovodio u pitanje. Njihove široko raširene ruke simbol su miroljubivosti i dobrodošlice. Figurine nemaju usta. Da li zato da bi se još više potencirao značaj velikih očiju?

I, zaista, ko su Majke? Velike zaštitnice, stalno budne. I, reče nam Dragan: “Ta budnost je, u stvari, odgovornost. Neolićani nam šalju poruku, koja opstaje kroz vreme, ali da li i dopire do nas: Ne može se biti uspešan, a da nisi odgovoran”.

Da li smo odgovorni? Kakvo poruku mi šaljemo?

Čuvajte se, dragi Prijatelji, budite odgovorni prema sebi i drugima; ne dozvolite da nam Majke pate. Čuvajte se… I, da se uskoro vidimo u dobrom zdravlju i blagostanju. Srećno!