Da se smokve beru očima naučila sam još kao dete, kad sam leti dolazila na Ošanjiće. Odlazak u berbu voćkica za mene je bio doživljaj, i uvek smo se kući vraćali s korpama punim smokava, bresaka i grožđa. Ako prstima obuhvatiš smokvu dok je na grani, a ona nije dovoljno dobra za jelo, prekinućeš joj zrenje. Znači, očima proceniš da li je smokva spremna za branje. Bereš očima. Tako je stric govorio.

Ako ste propustili I deo priče, link je ovde.

Sada sedim na drvenoj klupici, zaklonjena zidićem u belo okrećenim, a vitica i bujno lišće vinove loze spuštaju mi se skoro do ramena. Obavijaju me mirisi hercegovačke zemlje u kasno leto, a emocije koje me i opet preplavljuju prete da mi otmu trenutak. Uspevam da se otrgnem, ustajem i okrećem se prema kapiji. U dvorištu su moja braća i sestre od stričeva, snaja i zet, a na ulazu stric u radnom odelu, koji upravo dolazi iz berbe smokava. Dečački poletno korača, pa zastaje na platou od kamena vekovima uglačanim, a na licu mu širok osmeh iznenađenja; ruke je raširio što je više mogao, kao da želi da nas sve snažno obgrli, stisne, drži, ne pusti… Svi smo srećni, mešaju se i suze i smeh, pričamo u isti glas, pa zaćutimo, neka naši snažni damari pričaju.

To je taj trenutak o kojem sam sanjala i koji me doveo u Hercegovinu i na Ošanjiće, rodno selo mog oca, da prođem putevima njegovog detinjstva. U tome će mi danas pomoći moja rodbina i svi smo podjednako nestrpljivi i uzbuđeni da krenemo u susret pričama koje smo slušali kao deca. Tada su one delovale daleke i nestvarne, a sada je trenutak da ih približimo sebi i vremenu u kojem živimo i da ih prenosimo našoj deci.

Tajnovitost kojom je moj put bio obavijen sad mi već teško pada i jedva čekam da pozovem tatu. On se zbog bolesti teško kreće, uglavnom sedi u omiljenoj fotelji, te se na telefon javio već kod druge zvonjave. Pa gde si, otkud na Ošanjićima, da li je moguće, kad si došla, ništa mi nisi o tim planovima pričala, ko je sve s tobom…. Tata isprekidano priča, brada mu podrhtava, oči su mu pune suza. Zove mamu, a ona pod utiskom tona u njegovom glasu brzo dolazi. Sad i mama skida naočare, briše suzne oči. Ja se otimam, ne dam se emocijama, važno je da sada nadvlada razum i da sve što sam zamislila u ovom danu i ostvarim. Kažem tati da ćemo uskoro da krenemo u šetnju selom, preko onog kamena o kojem je bratu i meni često pričao, kroz draču o koju se grebao. Dodajem da se mama i on ne odvajaju od telefona, već da nam se pridruže u šetnji.

Naoblačilo se, kišica rominja, dan brzo prolazi, a mi se jedva rastajemo od priče i stola punog hercegovačkih poslastica. Najlepša mi je smokvara, tradicionalan slatkiš koji se pravi od kukuruznog brašna, griza, mleka i pekmeza od ovdašnjih smokava, a zaliva se smesom od šećera, vode i pekmeza. Uostalom, probajte, to je nešto zaista fantastično!

Krećemo. Ulazimo u auto, a vozi nas stric koji ima 86 godina i hoda, trči, radi, razmišlja i govori kao mnogo mlađi. Baš sam ponosna na njega! Kuda ćemo prvo, pita me. Dogovor je brzo postignut i mi se spuštamo sa brda, pa se opet penjemo, sa asfalta prelazimo na makadam, kamenje je sve krupnije, put vijuga, brzine se hitro menjaju – druga, treća, pa opet u prvu, ide stari golf bez problema. Naglo skrećemo udesno, izlazimo iz auta, prolazimo pored jedne kuće, pa nastavljamo puteljkom kroz šumicu. S leve strane nam je kameni zidić, na mnogim mestima oštećen i zarastao u mahovinu i šiblje koje poprilično sakriva dve stolice uklesane u žive krečnjačke stene! Kamene stolice, a zovu ih i sudačke, nastale su u XV veku, predstavljale su simbol vlasti i društvenog ugleda, služile su za obavljanje sudačkih funkcija, ali i za odmor i osmatranje. Na celoj teritoriji koju je obuhvatala srednjovekovna Bosna nađeno ih je 42.

Sada stojim pred dve kamene stolice u selu Ošanjići iznad Stoca, podno planine Hrgud. Jedna stolica je veća, druga manja, obe su sa podnožištem, sedištem i naslonom za leđa, a veća ima i naslon za ruke. Oštećene su zubom vremena, ali za mene su najlepše! Osećam neverovatnu radost i ushićenje i kao da još uvek nisam svesna da sam svoje snove počela i da ostvarujem. Ovih se stolica dobro sećam, dolazili smo ovde kao deca, a stric nam je pričao da je moguće da je i grad Stolac po njima dobio svoje današnje ime.

Pazite, ovde ima dosta zmija, dobacuje stric, dok namešta kamen uz zidić da se lakše popnemo do stolica. Sad moram i tatu da pozovem, razmišljam, jer ulazimo u kompleks – graditeljsku celinu koju zajedno sa ovim stolicama čine još crkva svetog Petra i Pavla sa grobljem, dvorištem i zidom koji je proglašen za nacionalni spomenik Bosne i Hercegovine.

Nakon fotografisanja nastavili smo još stotinjak metara i stigli pred ulazna vrata dvorišta crkve, prošli kroz njih i našli se pred crkvicom koja datira još od pre 1505. godine, a posvećena je apostolima Sv. Petru i Pavlu. Ktitor ove pravoslavne crkve bio je vojvoda Radosav iz porodice Hrabrena Miloradovića, koji je ovde i sahranjen. Iza apside je nadgrobna ploča ispod koje je 1572. sahranjena monahinja Marta. Bez žurbe obilazimo područje oko crkve, kiša se pojačava, sve mi je važno, upijam svaki detalj, želim da svaki kamen i travka ostanu u mom sećanju. Zovem tatu, i on virtuelno šeta sa mnom, a kad sam mu rekla da su ulazna vrata crkvice otvorena rekao mi je da nikada nije bio u toj crkvi jer kad god bi došao vrata su bila zaključana. Zamolio me da uđem i pokažem mu kakva je unutrašnjost crkvice. Kad smo otvorili vrata uznemirili smo nekoliko slepih miševa. Nije nam bilo svejedno, pogotovo što nismo našli ni jedan izvor svetlosti osim naših telefona, ali ipak smo ispoštovali tatinu želju i obišli skromnu unutrašnjost crkve. Nakon nekog vremena ponovo prelazimo dvorište, prolazimo kroz vrata niskog dovratka, saginjemo se, naravno, baš kao što smo se i pri ulasku u crkvu sagnuli i pokazali svoju skromnost i odali počast ovom svetom mestu.

Ipak, još uvek nije vreme da napustimo ovaj deo sela. Iz tatine priče znam da je u blizini kuća u koju je dolazio da se suši i greje kad se mokar od kiše vraćao iz škole, a takav nije smeo pred majku. Želim da odem do te kuće, ako još postoji, i, ako imam sreće, da se upoznam sa potomcima žene koja je mom ocu ostala u tako divnom sećanju.

Dok smo se vraćali prema kamenim stolicama na puteljku smo sreli čoveka koji se s nama pozdravio i ubrzo sam saznala da je žena koja je pomagala mom ocu – njegova nena (baka)! Bog postoji! I definitivno, Bog postoji!

– nastaviće se –