Ova naša Transfagarašan-priča nije lako štivo, ni slučajno 🙂 , pa predlažem da radi boljeg snalaženja pročitate i prva dva dela, koja su: ovde i ovde.

Spuštamo se južnom stranom planine bez promena u raspoloženju: oduševljeni smo lepotom prirode koja nas okružuje, doživljajima koji se nižu, medvedima koji nonšalantno sede pored puta i pružaju njuške prema vozilima, sve u fazonu – biće dobro ako dobijemo neku hranu, a nije važno ni ako ne dobijemo. Ne znam otkad su medvedi na Transfagarašanu ovako opušteni u komunikaciji s ljudima – ni malo se ne plaše, ne kriju se i ne napadaju. Cele medveđe porodice šetkaju pored puta ili se popreče preko druma ravnomerno se raspoređujući, pa zasednu kao da su došli na čajanku i čekaju posluženje, možda finu čokoladnu tortu. Čak mi i njihovi pokreti ruku (prednjih šapa, naravno) nisu brundavi, nezgrapni, već nekako otmeni, baš kao da se spremaju za predah uz čaj sa kraljicom šume. Prizori koji se pred nama nižu su prilično nestvarni i ne mogu da nas ostave ravnodušnim, već ih osećamo kao privilegiju.

I dalje pratimo tok jezera Vidraru i uskoro ćemo doći do brane, a to znači da se bliži kraj našim današnjim pustolovinama. Jezero je veštačko, dugo je 14 km i zovu ga još i malim planinskim morem. Nastalo je pregrađivanjem reke Ardžes (rum. Arges, mađ. Agyas) u blizini njenog izvora u južnim Karpatima, na obroncima planine Fagaraš. Jezero je značajna turistička atrakcija, a nekada je ovde, u jedan od planinarskih domova, dolazio tadašnji predsednik Rumunije i diktator Čaušesku i odatle išao u lov.

Stigli smo do brane Vidraru, prešli na drugu stranu, parkirali i izašli da prošetamo po jednoj od najvećih brana u Evropi, na visini od 168 m. Već je sumrak, ali bez obzira na smanjenu vidljivost na visokoj steni ispred nas statua Prometeja, simbola moći, je itekako upadljiva. Do statue vode stepenice koje omogućavaju da se popnemo i još bolje pogledom obuhvatimo jezero, ali mi ipak odlučujemo da nastavimo put. Imamo još 6 km do mesta gde smo rezervisali smeštaj i očekujemo da ćemo brzo doći na naše odredište.

Čim smo krenuli, s leve strane puta smo uočili veće proširenje gde je bio parkiran autobus u koji su se ukrcavala deca, očigledno neka ekskurzija. Nešto dalje od njih, možda stotinjak metara, odmah pored puta ali sa nasuprotne strane, šeta beli pas, a u njegovoj blizini medved. Ne obaziru se jedno na drugog, već svako gleda svoja posla. Kako vam to zvuči? Normalno? Ovde to zaista jeste.

Prošli smo kroz dva ili tri kratka tunela i konačno stigli do pansiona gde smo rezervisali smeštaj. Naša domaćica Dana nas je odvela do sobe s kupatilom, pokazala nam prostrano dvorište, rečicu koja u blizini teče, restoran odmah preko puta gde možemo da večeramo, i poželela nam prijatan i lep boravak u ovom simpatičnom turističkom seocetu. Soba je bila velika, prostrana, sa terasom koja je gledala na uredno pokošeno dvorište i mnoštvo cveća, a u daljini se čuo zvuk rečice. Milina.

Prešli smo put, ušli u restoran i dok smo čekali večeru prepričavali smo doživljaje i utiske kojima smo danas bili obasuti, a onda je mirnu atmosferu iznenada preseklo pištanje telefona svih nas koji smo bili u restoranu. Medved(i) u blizini! Pa, neće valjda u restoran, zbunjeno smo se pogledali. Neverovatno! Šalili smo se da ćemo zvati Danu da dođe po nas, da nas prevede preko ulice i doprati do pansiona, jer nju sigurno ovdašnje mede bolje poznaju…

Ujutro smo se pozdravili s Danom koja nam je ubrala grančice divljeg origana, za zdravlje i prijatan miris u putu. Krenuli smo nazad prema vrhu Fagaraš planine i jezeru Balea odakle smo juče sišli. Očekivali smo još jedan super-dan, ali smo se ipak jako iznenadili i obradovali kad smo već nakon nekoliko kilometara vožnje naišli na medveđu porodicu. Mali su se dečaci (bili su toliko nestašni da mi se nametnula misao da su sigurno dečaci) igrali i odmeravali snage, a mama je bila u blizini, za slučaj da ne bude „igračka-plačka“. Pored puta je stajao auto čiji su putnici sve to posmatrali. Ovde čim vidiš da auto ili motor stoje na putu budi siguran da je tu negde i meda.

Kad smo se približili brani trebalo je da prođemo kroz još jedan tunel. Tik pred ulazak u tunel su nam telefoni snažno zapištali i s nestrpljenjem smo očekivali da ugledamo medu. Goran je vozio vrlo oprezno i usred tunela smo videli svetlo: to je bila lampica na biciklu mladića koji je prošao ispred nas kad smo stali da u seoskoj prodavnici kupimo svežeg voća za put. Bilo nam je odmah jasno da je zastao jer je video medveda i sad čeka da naiđe automobil i da bezbedno prođe. Goran i ja smo se istovremeno setili Damira i njegovih uputstava kako biciklista na Transfagarašanu prolazi pored mede. Sad je samo trebalo da mu pomognemo da bezbedno prođe kroz tunel i nastavi svoju vožnju. Dali smo mu znak da pređe na drugu stranu i da vozi paralelno s nama, s naše leve strane, a mi smo se lagano kretali i „pokrivali“ ga. Na samom izlazu sačekao nas je neverovatan prizor, premda smo već trebali i da se naviknemo, ali, verujte, susret s medvedom koji stoji potpuno mirno, neobavezno, nezainteresovano, kao da je skulptura pored puta, je krajnje famozan doživljaj! Polako smo vozili i prošli tik ispred medine njuške, toliko je bio blizu! I bio je ogroman, najveći kojeg smo u ova dva dana videli! Nije ni čudo što biciklista nije smeo da sam prođe pored njega. Kad smo se još malo odmaknuli od tunela dali smo mu znak da se vrati na svoju stranu puta što je on i učinio, mahnuo rukom u znak zahvalnosti i doviknuo: Mersi! Iza nas je za sve to vreme išao kombi rumunske registracije čiji je vozač bio jako nestrpljiv i u velikoj žurbi, tako da smo ga propustili čim se ukazala prilika, odnosno proširenje pored puta. Kasnije smo ga opet videli i to kod brane, kada ga je zaustavila policija.

Čim smo izašli iz šume koja okružuje jezero Vidraru parkirali smo auto i do obližnjih kampova i planinskih restorana stigli biciklima. Napravili smo pauzu, doručkovali, pa nastavili autom prema tunelu na prevoju. Prošli smo ga bez velikog zastoja i kroz veliku gužvu se spustili nekoliko kilometara ispod prevoja gde smo parkirali i najlepše kilometre fantastičnih serpentina, sve do jezera Balea prošli biciklom.

Ja sam navaljivala da i kroz tunel prođemo biciklom i premda Goranu ispočetka baš i nije bilo jasno čemu to služi kad smo već dva puta tih skoro 900 m tunela prošli kolima, ipak se složio. Mislim da je uživao baš kao i ja, premda on nema običaj da glasno i bučno izražava svoje zadovoljstvo. Obično kad ga pitam kako mu je bilo on kaže: Dobro je. A, pitajte mene.. Ma, ne pitajte, sama ću vam reći – bilo je fantastično! Tunel je za mene bio velika atrakcija, premda je unutra hladno, vlažno, slabo osvetljeno, ali meni ništa nije smetalo te sam tu deonicu dva puta prošla. Nije to bio neki veliki problem jer je saobraćaj prilično usporen i nije bilo opasnosti; možda je samo bilo potrebno malo više opreza, a istina je da smo se mi brže i spretnije kretali od automobila. Čak smo se tu upoznali i s jednim motorbajkerom i dali mu osnovne smernice za kretanje po Transfagarašanu i okolini, na čemu je bio jako zahvalan. Inače, reče da je iz Splita.

Parking je odmah po izlasku iz tunela, a ovde je i veliko vašarište, mnogo hrane, dima sa roštilja, glasne muzike i raspoloženog sveta. Nismo se tu mnogo zadržavali već smo nastavili da vozimo sve do jezera Balea do kojeg smo došli kroz špalir mnogobrojnih tezgi sa magnetima i ostalim suvenirima, a bilo je i dosta fotografa koji su čekali nasmejane turiste i slikali ih pored medveda od drveta sa jezerom u pozadini.

Već pri prvom susretu smo se oduševili pelepom zelenom bojom ovog ledničkog jezera na visini od 2034 m, a zatim ga skoro u celosti obišli biciklima, malo se duže zadržali na hrpicama snega, istina, prilično prljavog, ali ipak je bilo zanimljivo. Nastao je tu i popriličan broj fotografija, a onda smo se ispružili preko jedne pljosnate stene da predahnemo. Sunce je bilo taman po našoj meri, lepo je milovalo i opuštalo, pa je Goran malo i zadremao. Čini se da je to njegov način da „overi“ mesto na kojem je bio; sigurno bi mogao da nam priča dosta o tome gde je najlepše spavao, gde najslađe snove sanjao, gde mu je seoski domaćin ispod drveta šljive ispružio ćebe a zatim mu i rakijicu i kafu doneo, gde su ga budile dosadne mušice,.. Ali, budimo realni, važno je da nisu bili medvedi.

Probudi se, Gorane, zovem ga, idemo dalje u našu čaroliju, znaš li koliko sam srećna… Doživljavamo nesvakidašnje i uživamo u svakom trenutku… Čudesan je ovaj naš vikend, čudesan, …