Bilo mi nezanimljivo da trčim zemunskim kejom, po asfaltu i po ravnom, i jedva sam se nekako “odbranila” od “napada” mog starijeg sina, i odbila poziv da mu se pridružim u toj trci. “Nisam ti ja za to ravno i to tvrdo-asfaltno, ja bih negde gde moram malo više da se potrudim, da preskačem kamenje i popadalo granje, zaobilazim blatnjave baruštine, penjem se uz brdo, i sve tako… Samo da nije lako!”

Šta sam htela, to sam i dobila! A, kako drugačije, kad nešto tako silno poželiš?! I, evo me u hladno subotnje jutro, 7. marta 2020., u autu s mojom drugaricom Zoricom: idemo u Višnjicu, beogradsko naselje na desnoj obali Dunava, da učestvujemo u Čičak trail trci, koju po prvi put organizuje Planinarski sportski klub “Balkan”. I sama sam se pridružila ovoj ekipi vrsnih ljudi – planinara i sportista, i ponosna sam što sam deo tog odličnogTima!

Danima unazad pada kiša, poprilično je hladno, nekako jesenje vreme, premda je proleće na dohvat ruke. Tereni iznad Dunava, kojima trasa trke vodi, su uglavnom zemljani, što može da znači samo jedno – biće mnogo, mnogo blata. Nećeš asfalt, nećeš ravno… To ja ponavljam u sebi, kao neku mantru… I, prene me iz razmišljanja zvonjava telefona. “Daaa? Evo nas, blizu smo Bele stene i restorana “Dunavska terasa”, gde je takmičarski centar, i odakle kreće trka.” Kratka dramaturška pauza, pa s druge strane čujem glas mog muža koji me, za ne poverovati,  moli da odustanem od trčanja po ovoj hladnoći, vetru i kiši!  Goran nabraja – klizavo je, opasno, i bolje da se vratim kući! Iznenađena sam, zatečena njegovim strahovima, i pokušavam da budem smirena. Kažem mu da ne brine da Zorica i ja  nećemo trčati ako procenimo da je staza previše opasna, i da se sigurno nećemo izlagati neprijatnostima. Dodajem – Gorane, ništa ne brini, velike smo devojke. Odustao je od daljeg ubeđivanja, za čičkove nije ni pitao, to ga ne brine, i samo je kratko dodao: Važi, čuvajte se! Ipak se dobro poznajemo.

Stigle smo do restorana, pristižu i ostali trkači, svi se prvo “hvataju” za topao čaj ili kafu, pa slede “lovačke priče” o težini terena kojim treba da trčimo. Blato, blato, klizavo, uzbrdo, nizbrdo, teško, lako, opasno, zanimljivo, intrigantno, inspirativno, … I još svakako nekako. Ima ih koji odustaju, nisu spremni za ovaj izazov, nemaju odgovarajuću opremu za kaljuganje. Razni su razlozi. Nakon onog Goranovog poziva, ja sam još spremnija da tih 12.2 km i 400 visinskih metara koji me “sleduju”, izvedem kako treba i da na cilj stignem živa, zdrava i – zadovoljnaaaaaa!!! To zadovoljstvo, sreća, uvek mi je na visokom prvom mestu, jer sve ovo što radim, sve moje sportske aktivnosti u prirodi – sve je to zbog onog osećaja nesputanog zadovoljstva i sreće što dođe na kraju svega – kad vidiš kako si i opet pomerio svoje granice, kako si opet nadvladao svoja ograničenja, strahove, nesigurnost. A, toga uvek ima, ‘ajde da se ne lažemo – manje ili više.

Sitna kišica sipi skoro do pred sam start trke. Čini se da više niko i ne obraća pažnju na loše vreme. Šta je – tu je – premda se u svakom zlu nađe i neko dobro: barem nam neće biti vruće. Trkači nisu ljubitelji vrućine i jarkog sunca. Naučila sam da se na trenutnu spoljnu temperaturu doda 11 stepeni i to je otprilike temperatura koju osećate dok trčite.

Nakon pozdravnog govora predsednice PSK “Balkan”, Milanke Arsić, dat je znak za start trke, i oko 200 takmičara je krenulo u “ljuti boj”. Odmah je “napadnuto” prvo brdo, pa smo se malo “izravnali”, pa je krenulo i prvo blatište, pa lepa šumska staza, pa klizanje na spustu, pa divni pogledi prema reci, pa pretičem ja njih, pa pretiču oni mene, … Nakon nekih tri km prilično se situacija na terenu iskristalisala i otprilike su svi zauzeli svoje pozicije, kojih su se, manje-više, držali do kraja. Nemam mnogo iskustva u trejl-trkama, ali imam u brdsko-planinskom biciklizmu, pa mi sva ta dešavanja na blatnjavom terenu nisu nepoznata. Ne bojim ih se, ali sam oprezna. Obično ispod zemlje ima i kamenja, a padovi na takvom terenu mogu biti veoma bolni. I prljavi, naravno.

I stižemo do prve kontrolne tačke i okrepe – vodu nikad ne propuštam, a na KT 2 uzimam i urme. Bilo je tu i slaniša i slatkiša, sad se baš i ne sećam da li sam nešto jela i na KT 3, ali nije ni važno, divan je osećaj kad vidiš kako organizatori brinu o učesnicima sportske manifestacije i kako se ništa ne prepušta slučaju. Ne daj Bože da nekome zatreba medicinska pomoć – i po tom pitanju smo zbrinuti, na sve se mislilo!

Kilometri se lepo nižu, staza je vrlo interesantna, dinamična, pažnja ni u jednom trenutku ne popušta. Nekoliko puta sam pomislila kako ću ovde sigurno i opet doći, kad se sve osuši i kad bude lep sunčan dan, da se može maksimalno uživati. Sad valja trčati, i trčati, “izravnjavaju” se tako mnoga brda, i nakon 1 sat i 26 minuta – ja stigoh na cilj! Mladić s kojim sam zajedno trčala dobar deo trase odvojio se udesno – na još jedan krug, a ja skrenuh ulevo – prema cilju. Utrčah podignutih ruku, baš srećna, svesna da sam se i opet potrudila za svoje veliko zadovoljstvo, i – uspela!

Ubrzo stiže informacija da sam prva među veterankama; sad mogu i da se javim Goranu, i da kažem da zaista nema razloga za brigu, da sam sve istrčala bez problema, bez rizika, a kući se neću vratiti praznih ruku: doneću medalju, pehar i brojne poklone sponzora! Eto, pa zar nisam obećala da ću sve dobro proceniti i onda se odlučiti na akciju…?! Ma, da, znam, Goran će me pitati: “A, zlatne poluge, gde su?!” Ajoojjj… Kakav smisao za humor… Sve je to iz ljubavi.

Sad na pranje, presvlačenje, pa na riblju čorbu! Pristižu i ostali, mnogo je mojih prijatelja koji su uspešno završili trku i zajedno se radujemo i čestitamo jedni drugima. Ima ih i koji su malo promašili stazu, premda je čudno kako su uspeli, jer je bilo perfektno sve obeleženo, pa su se neki i malo ljutili, a onim drugima ništa nije bio razlog da im pomuti zadovoljstvo zbog lepo “utrošenog” dana.

I, za kraj ove moje priče, da se zahvalim svima na odličnoj atmosferi, PSK “Balkan” na sjajnoj ideji i izvanrednoj organizaciji prve Čičak trail trke, sponzorima na super-poklonima, osoblju restorana “Dunavska terasa” na uslužnosti i velikom ljudskom srcu. Hvala i veliki sportski pozdrav svima. Vidimo se i opet, naravno! 

Fotografije: Zorica Krtolica. Hvala, Zorice!!