“Gde ćemo da pijemo kafu? Jel’ se Milutin probudio, da kuvamo i za njega?” Sneža namešta frizuricu, uzima ranac, u drugoj ruci joj šolja sa mirišljavom tečnošću, spremna sam i ja, a sad ćemo i Milutinu da pokucamo na vrata: “Čekamo te ispred katuna, ponesi ranac i šolju. Ovde, u domu, jeste lepo i prostrano, sve je novo, ali ispred katuna je ipak posebno”.

Spuštamo se niz stepenice, izlazimo iz doma, prelazimo livadu, preskačemo ogradu, premda je tu i kapija, treba samo gurnuti vratašca, ali nas dve k’o deca, radujemo se novom jutru i danu koji je pred nama. Spavali smo na 1750 mnv, u planinarskom domu na Štedimu; naši domaćini su Miho, Kokan i Darko, iz PD “Ahmica” iz Rožaja (CG). “Pa, i ti si član “Ahmice”, i ti si ovde domaća” – kaže mi Miho. Jeste, vala, istina je, ali ovde je lepo biti gost, pa ću da nastavim u tom maniru, ako se niko ne ljuti… A, ne ljuti se.

Subota, 10. jul 2021. Jutro je lepo, sunčano. Vremenska prognoza kaže kiša, nevreme, pad temperature. Juče nas je jedno takvo nevreme “pogodilo” pri povratku biciklima iz Bandžova i sa vrela Ibra, ali na vreme smo se sklonili. Ne treba izazivati sudbinu kada si u planini, treba mudro skovati plan, pa i sad gledamo šta i kako nam je činiti. “Idemo donekle džipom, pa ćemo prema vrhu Hajle, i usput se prilagođavati situaciji”, kaže Miho; spremno prihvatamo predloženi plan, i krećemo.

Već i sama vožnja šumskim putevima podno Hajle, ispresecanim potocima i planinskim rečicima, za nas troje je avantura. I, premda smo redovno “van dometa”, tj vikende provodimo u šumi, planini, daleko od civilizacije, sve nam je ovo atrakcija. Džip se prilagođava terenu, prebacuje se s leve na desnu stranu, kao da smo na širokom hrbatu rasnog pastuva, poskakujemo i mi, sudaramo se ramenima i glavama, smejemo se, dakle, neobjašnjiva je ta radost i ushićenje koje nas obuzima. Smeh, smeh, smeeeeeehhhh…. Jednom smo i zastali, da natočimo bidone hladnom izvorskom vodu, pa još malo vožnje džipom, sledi iskrcavanje, i pokret prema grebenu i najvišem vrhu Hajle.

Kažeš – Hajla, i puno ti srce! Moćna je to planina, i podjednako je moćan uspon na njen istoimeni, najviši vrh, na 2403 mnv. Najpre nas „opkoljavaju“ cvetne livade kojima suvereno vladaju vredne pčelice; zatim prolazimo kroz bor krivulj. Ovaj zimzeleni četinarski žbun raste na ekstremnim i nepovoljnim staništima, sa surovom planinskom klimom, na nadmorskim visinama preko 1400 metara. Prilagođen je najsurovijim uslovima života i vrlo je otporan na sneg, hladnoću i vetar. Na visinama preko 2000 mnv često predstavlja gornju granicu šumske vegetacije i zna se toliko proširiti i zgusnuti da je tuda prolaz skoro nemoguć. Ovde je staza za uspon raskrčena i obeležena, ponosno su to istakli naši drugari iz PK “Ahmica”, i zato se vešto i bez problema za njima provlačimo prema grebenu. Milutin se saginje, miriše borove grančice, ne skida osmeh sa lica. A ni mi. 

Na nekoliko mesta stajemo, osvrćemo se na sve strane, upijamo tišinu, i stapamo sa mirisima i zelenilom koji nas obavijaju. Gledamo se sa Ahmicom, vrhom neobičnog, kupastog oblika. Ahmica je kao Mona Liza; na koju god stranu krenemo i pogledamo je, srećemo se s tim izazovnim očima.

Pred izlazak na greben iznenadila nas je poljana pod snegom; senka se ovde zadržava veći deo dana i zato je sneg opstao. Podno borića ima i leda, zaostavština jučerašnjeg nevremena – još jedan dokaz da smo po povratku s vožnje odlično prošli!

Vreme se još uvek „dobro drži“, sunčano je, toplo, izuzetno sparno. Izlazimo na go, stenovit greben, i idemo prema najvišem vrhu Hajle. Moji drugari su ispred mene, brzo napreduju; ja stajem svako malo, fotografišem, pored mene je Darko, i on je obuzet lepotom koja nas okružuje, premda je ovde po ko zna koji put. U meni je pesma, ona me vodi, ne da mi da pogrešno zakoračim. Iza nas se valja magla, zaklanja nam pogled s jedne strane grebena, ali zato je druga strana, koja gleda na prostranu zaravan, obasjana suncem. Prepoznajem planinarski dom „Grope“, u blizini i eko-katune gazdarice Emine i njezine porodice. Zvoni mi telefon, ko li je, zanimljivo, baš ovde, dok gledam prema „Gropama“, sad ću da se javim i kažem, ko god da je: Heeeeeejjjj, ne možeš ni da zamisliš gde sam i kako uživam… Gledam u ekran, nepoznat broj, ko je, javljam se, a glas s druge strane mi kaže: „Hej, pogledaj u dolinu, prema domu, evo me u crvenoj majici, mašem vam; kad se spustite s vrha dođite kod mene, čekam vas na ručku i druženju“. Bio je to naš prijatelj Fevzija Feka Kurtagić, koji domaćinski vodi ovaj dom, i naravno da ćemo poziv prihvatiti.

Nastavljamo grebenom, još malo nam je preostalo, poslednji metri su u magli i tami, duva vetar, hladno je, ali ko još mari za to; evo nas na najvišem vrhu Hajle, na 2403 mnv! Srećni smo, lepo nam je, sad ćemo malo i da predahnemo, nešto prezalogajimo, pa da se polako vraćamo u podnožje. Počinje sitna kišica, ništa strašno, topla kiša, ali čeka nas dinamičan spust, dosta kamena, kasnije i trave, i može biti prilično nezgodno, klizavo. Ali, o tome ćemo razmišljati kasnije.

Brzo napredujemo, dobro to nama ide, kiša se pojačava, oprezni smo, stvarno je klizavo, nije za igru, pridržavamo se za grmove borića, za kamen; sada smo usporili, najvažnija je bezbednost, stići ćemo, nema potrebe za žurbom. Približavamo se „Gropama“, počelo je da grmi, ali sada je već lakše, nismo na grebenu, nismo izloženi munjama i gromovima. Dolazimo do doma, na ulazu nas čeka domaćin, naš Feka, širokog osmeha, srdačan, dobrodošlica je onakva kakvu bi svako poželeo. Ulazimo u dom, toplo je, i od peći i od divnih ljudi koji svojom dobrodušnošću ispunjavaju veliku, prijatnu prostoriju. Presvlačimo se u suvo, nazdravljamo, Feka je pristavio ibrik pun vode za čaj i kafu, jaretina je spremna da se ubaci u rernu, … Atmosfera mnooogo dobra!! Odlazim na sprat, Feka mi pokazuje spavaonice – žensku i mušku, za planinare, za goste-namernike. Pogled kroz prozor na greben Hajle je božanstven. Hajla – velika stena – ime sve govori!

Još da svratimo do Eko-katuna Hajla, kod gazdarice Emine i njene porodice: oni svakog maja iz zaseoka Subabe sele krupnu stoku na obronke Hajle, na nadmorsku visinu od skoro 2000 metara! Emina i Rešad Kurpejović, zajedno sa svojom vrednom decom, obogaćuju i turističku ponudu Rožaja i okolnih planina; podigli su ovde eko-restoran i kućice-katune za prenoćište u netaknutoj prirodi. Upoznali smo ih pre tri godine, i evo, opet smo došli. Svi smo iskreno obradovani što smo se i ponovo sreli, ali vreme neumitno teče, i ubrzo se opraštamo.

I, kažem vam ja, kada dođeš u Rožaje svuda si dobrodošao, i uvek si među prijateljima! Hvala svima na predivnom danu, odličnom i sigurnom usponu i silasku s planine, opuštenom druženju, i rečima istine s kojima smo se vratili na Štedim. Iiiii, da ne zaboravim, sigurno vas interesuje – jaretina u specijalnom nadjevu od povrća je bila perfektna!! Pozdrav, drugari, vidimo se i opet, naravno!