“Bili ste naši musafiri u Tutinu, i nadam se da ste se dobro osjećali u našem gradu. Vi i Vaša ekipa, kao i svi dobronamjerni putnici, uvijek ste dobrodošli! Drugarski pozdrav i svako dobro želim! Emin”
Ovo je poruka koju sam dobila nakon što smo napustili Tutin i nastavili naše putovanje biciklima preko Pešterske visoravni. Da, jasno vam je, reč musafir je arapskog porekla i znači – putnik, gost. Jer, pročitala sam to negde, “putnik će uvek negde biti i gost”. I, tako su u III Čiker-maratonskom danu Novi Pazar, Tutin i Sjenica pokazali svoje najbolje lice i pružili nam gostoprimstvo za pamćenje. Bili smo im dragi musafiri i bila je to još jedna potvrda onoga o čemu već godinama pričamo kad se vratimo s maratona: lepi su predeli kojima pedalamo, ali svemu posebnu čar ipak daju ljudi!
Sinoć smo, došavši u Novi Pazar, prošetali ulicama gradića koji, čini se, nikada ne spava. Povremena hladnjikava kišica nije mogla da poremeti naše planove: prvo kahva s domaćim rahatlukom, zatim ćevapi Kod Jonuza u društvu našeg prijatelja Rame iz Rožaja, pa sladoled i kolači kojima nas je počastio direktor Regionalne turističke organizacije Sandžaka, Haris Gegić. Veče je bilo protkano i brigom za našeg druga koji je pao s bicikla tokom vožnje i pikirao pravo na glavu. Kažu da mu je kaciga bila puna kamenčića, peska i krvi… Naravno, vrlo brzo je bolnički zbrinut i sve je ukazivalo da će proći bez težih posledica, premda su fotografije na kojima se vidi fin hirurški rad na njegovoj glavi bile vrlo uznemirujuće…
Jutro je brzo došlo, a s njim i III Čiker-maratonski dan. Utorak je, 25. jun 2019., i mi se, praćeni pozdravnim govorom opštinskih funkcionera, opraštamo s Novim Pazarom. U toku priprema za polazak telefonski me pozvao naš prijatelj Veka iz Prijepolja i najavio svoj dolazak u Sjenicu, odakle će voziti s nama ostatak maratona. Veka je glavni pokretač i organizator Jadovničkog trkačkog maratona koji se ove godine održava po peti put. Goran i ja smo se još pre nekoliko meseci prijavili za ovaj maraton i po prvi put ćemo učestvovati na nekoj planinskoj trci. “Stalno neki noviteti kod tebe”, reče mi skoro jedan kolega… Pa naravno, ne misliš valjda da ću da tapkam u mestu, nije mi to svojstveno!… Bio je moj odgovor.. a kako drugačije?!
Put do Tutina jeste bio asfaltni, ali nije bio dosadan. Najpre sam ja za sobom ostavljala cvetni trag, tako da me nije bilo problem pratiti, ko je to želeo, naravno. Ovde i da objasnim: reč je o buketu prelepih, raskošnih crvenih ruža koje sam sinoć dobila od Kuše dok smo sedeli u poslastičarnici i uživali. U jednom trenutku nam je prišao lokalni prodavac cveća, a u naramku mu pregršt prelepih ruža. Vrlo brzo su završile kod mene, a jutros sam njima ukrasila svoj bicikl. Neke od njih nisu izdržale truckanje po novopazarskoj kaldrmi, ali su zato obeležile deo našeg puta. Put Ruža.
U prvom delu današnjeg treka svako malo su krave i koze izlazile pred nas, i kao da su nam se rugale. Čudno su nas nekako gledale, i verovatno sam zato mislila da nam se rugaju, kao da kažu: Vidite kako smo mi zadovoljne, a vrtimo se u jednom krugu, a vama nikad dosta…
Sve vreme je uspon, saobraćaj i nije neki, pa svako malo stajemo pored puta i družimo se, razmenjujemo slatkiše, suvo voće, neki dobar štos, šta ko ima. Znate već, ono što nemaš – ne možeš ni da daš… A mi baš imali. Odlično raspoloženje i mnogo zdravog smeha, ni malo tužbalica – kad je to kome pomoglo? Te tužbalice… Sigurno imate nekoga u svojoj blizini ko se stalno žali na nešto i kome nikada nije dobro. Kako izdržavate pored takve osobe? Da li primećujete koja je to koncentracija sebičnosti i agresivnosti? Ja to tako doživljavam. Poenta je kako svojim problemima i negativnošću “udaviti” nekoga i “prebaciti” na njega veći deo svojih loših misli i “očistiti svoj dimnjak od nakupljene gareži”… Uuuhhh… ne želim više o takvima da pričam, ne želim sebe da trujem. Mnogo energije, vremena, znanja, ulažem u svoj duhovni, mentalni, fizički razvoj, i za mene je preveliki “luksuz” da dozvolim da me okupira nečija zlovolja, negativnost, …
Stigosmo tako i do Tutina, gradića koji me je očarao već na prvi pogled. Burna je i bogata istorija ovog dela Sandžaka, a mene je posebno privukla legenda koja kaže da je Tutin ime dobio po ilirskoj kraljici Teuti, koja je stolovala na brdu iznad grada. Da li je zasigurno tako – ne znam, ali sasvim izvesno je da smo se mi okupili na Gradskom trgu koji nosi ime tragično stradalog predsednika opštine, Šemsudina Kučevića. Pozdravio nas je sadašnji predsednik opštine, a gostoprimstvo su nam ukazali i svi prisutni. Zaista je prelepo biti musafir u Tutinu, pa sam svoje zadovoljstvo izrazila i u intervjuu lokalnoj televiziji. Hvala svima još jednom! A, i baklava je bila izvanredna! Naime, Goran i ja smo seli u obližnju poslastičarnicu, naručili baklavu i limunadu, i u tom trenutku je prišao jedan od novinara, pozdravio nas i dobacio gazdi: “Ovi su ljudi moji gosti, i račun ja plaćam”.
Tako nahranjeni i osveženi nastavljamo vožnju širokim makadamskim putevima preko Pešterske visoravni. Ovo je područje u jugozapadnoj Srbiji, na nadmorskoj visini od 900 do 1200 m, između reka Lim i Ibar, okruženo planinama Jadovnik, Zlatar, Ozren, Javor, Golija. Veruje se da je nekada na području Peštera bilo veliko jezero, i da je baš ovde Sveti Đorđe ubio aždaju. Danas, dok prolazimo njegovim livadama i pašnjacima, pored rečica, konja, kravica i ovčica, nema ni traga ni glasa bilo kakvoj borbi; možemo samo da zamislimo kako je ovde zimi, jer su poznate izuzetno hladne pešterske zime, kada se temperatura spusti i do -30 C, i to je onda prava borba za opstanak.
Približavamo se Sjenici i na nekih 5 km do grada sustiže nas veliki kišonosni oblak, taman ispred seoske prodavnice. Brzo smo zauzeli odlične pozicije pod nadstrešnicom, sačekali kojih 15ak minuta, a uz pivo se lakše čeka, i pogledom ispratili desetine automobila koji su se preko livade i obližnjeg brežuljka vraćali sa seoskog vašara. Zatim smo i mi nastavili naš put, vrlo raspoloženi i zadovoljni. Sunce je i opet sinulo, još samo malo i evo nas u Sjenici, gradu koji je svoje ime najverovatnije dobio po obilju trave i sena kojim je okružen. Ovde smo već bili sa Čikerom, i ceo taj događaj nam je ostao u predivnom sećanju. Sada nas na ulazu u grad „sačekuju“ Kušine crvene strelice, koje nas nepogrešivo vode ka hotelu i cilju III Čiker-maratonskog dana.
Nastaviće se.