Još jedan poziv za fribajkersko okupljanje našeg druga Veselina – Kuše. Idemo na Zlatibor i Mokru Goru. Dogovor oko prevoza, prenoćišta i trekova teče preko sajta www.freebiking.org, koji okuplja ljubitelje prirode koji na vrlo specifičan način pokazuju ljubav prema Majčici Zemlji. Krećući se biciklima preko livada i visokih trava, šumskim stazama, pored mravinjaka i lisičjih jama, preko popadalog granja i srušenih stabala, prelazeći preko nabujalih potoka, fribajkeri uživaju svim čulima.

Petak je veče, 22. avgust 2014.: okupljanje na Zlatiboru i noćenje u prelepoj vili u selu Ribnica podno Tornika. Subota jutro: sve pripremne radnje su izvršene, ispravnost bicikala proverena, lanci podmazani; ništa neće škripati i remetiti tišinu koja će nas obuhvatiti pri ulasku u šumu. Vedro je, a sunčano i toplo jutro obećava maksimalan doživljaj Zlatibora. Bidoni su napunjeni vodom, u rančevima su sendviči, po koja suva smokva, banana, čokoladica; ne ide se u planinu bez rezervi vode i hrane. Isto važi i za garderobu: bez obzira koliko je toplo, i što povratak u bazu očekujemo pre mraka, dugi rukavi, duge nogavice, rezervne čarape, vindstoper jakna i/ili kišna kabanica su obavezne. Čeono osvetljenje, nožić na sklapanje i upaljač – toplo preporučujem!

 

Krenusmo. Četrnaestoro nas je, pet dama – što me posebno veseli, jer je bilo akcija da nisam imala žensko društvo. Čini se da ovakvo druženje, kroz sport u prirodi, kroz udisaj svežeg planinaskog vazduha, tumaranje šumskim stazama, prelazak preko borovih iglica, sve više privlači i devojke.

Vozimo pored Ribničkog jezera, pripremamo se za sve lepše predele. Prelazimo preko pašnjaka čija nas zlatna boja potiče na razmišljanje – kako je nastalo ime Zlatibor? Odmah je neko “izbacio” podatak da je ime najverovatnije nastalo od jedne vrste belog bora – zlatnog bora, koji je pod zaštitom države. Još kaže da je Zlatibor u srednjem veku nosio ime Rujno, koje potiče od biljke ruja, koja se koristila za štavljenje kože i izvozila se u Dubrovnik, a i danas raste u nekim zlatiborskim selima. Zvaničan naziv Zlatibor nosi od 1855. godine.

 

 

 

Idemo dalje. Svako malo nailazimo na omanji zaseok, na po nekoliko lepih planinskih kućica gde bi nas domaćin obavezno pozvao na čašicu razgovora i nečeg malo ljućeg, a nama je uvek najvažnije bilo da se osvežimo hladnom vodom sa česme ispred kuće i obezbedimo rezerve. Meštani su veoma zainteresovani za nas: odakle smo, otkud baš ovde, i to biciklom, čime se bavimo u zbilji, jer, ovo je, smatraju, ipak neozbiljno za odrasle ljude.

Pri ulasku u duboku šumu zatiče nas velika vlaga, malo se teže diše, jači je uspon, klizavo tlo, ali uspevamo da se “održimo u sedlu”. Nije tu bilo mnogo priče, najvažnije je bilo uspostaviti ritam disanja. Uspeli smo. Na nekoliko vidikovaca obavezno zaustavljanje i fotografisanje. Prizori su to od kojih zastaje dah; neki od okolnih vrhova su još uvek obavijeni beličastim pufnastim oblacima, ali kako dan odmiče, pogledi su sve čistiji. Sledi spust, koncentracija opada, i za desetak minuta – tri pada! Muškarci malo konfuzni, ali ponosni na svoje najnovije rane; devojka ustaje, briše krv sa lakta i noge; mi joj prilazimo, hrabrimo je, a dobila je i nekoliko fotki za uspomenu – ako joj ne budu dovoljne krastice i eventualni mikro-ožiljci. Ona je dobro, hrabra je, sigurna u sebe – takve su fribajkerke, ne odustaje, nije slučajno baš ovde. Ovo je bila opomena i još jedna potvrda da i za najiskusnije nema opuštanja na ovakvim, izuzetno zahtevnim terenima.

 

Put nas dalje vodi duž same granične linije sa Bosnom. Jednim kratkim delom pedaliramo u komšijskom dvorištu, ali ubrzo se vraćamo u svoje. Čak smo i granični kamen u jednom trenutku iskoristili kao stolicu za kratkotrajni predah.  Sledi nešto strmiji spust: sa desne strane gledamo na Crni Rzav, neki od nas su već na obali reke, sad će da padne i kupanjac. Prijaće, jer je baš vruće, bez vetra. Ne žalimo se, ne, nikako, jer je prognoza bila potpuno drugačija – dosta nepovoljna. Ali, ipak je to samo prognoza.

 

Stižemo do mosta, prelazimo na drugi kraj i odmah se spuštamo do reke. Da li fotografisati tu lepotu, čistu reku koja poskakuje i previja se preko crnog kamena u slapovima, ili sesti pa duboko udahnuti, zatvoriti oči, i slušati zvukove koji opuštaju? Racio pobeđuje. Najpre ipak jedemo sendviče, zaslađujemo se orasima i suvim smokvama, a onda uz vrisku i smeh sledi presvlačenje (čitaj: skidanje!) i ulazak u Crni Rzav. Milinaaaaaa…. Eeehhh, i to je brzo prošlo.

 

Spuštajući se do prevoja Panjak dolazimo do vidikovca sa panoramskim pogledom na granični prelaz sa Bosnom, Kotroman; mnogo je automobila i kamiona, a nama je lepše na našim biciklićima. Nastavljamo prema Mokroj Gori, selu koje je postalo popularna turistička destinacija zahvaljujući i Šarganskoj osmici, jedinstvenoj pruzi uskog koloseka, širine 75 cm. Pruga se probija kroz stenovite i strme terene i pravi neobičnu putanju, koja gledana iz vazduha ima oblik broja osam. Ograničeni dužinom dana u kasno leto, nismo mogli sebi da priuštimo vožnju koja traje oko dva sata.

Idemo dalje, sledi najjači uspon u toku dana. Treba savladati 550 visinskih metara do prevoja Viogor, gde nas čeka naš prijatelj Peđa u svojoj vikendici. Čekalo nas je i osveženje koje nam je i te kako prijalo posle žestokog uspona. Domaćini su izneli sve što se od ića i pića u kućici zateklo. Više nam nije vruće, vetar je počeo da duva i nosi kapljice kiše koje samo na momenat osećamo. I, baš je dobro što ovo pišem, jer mi se te slike vraćaju, veoma su stvarne, i sad mogu da kažem koliko je sve to bilo uzbudljivo, ali i naporno, a odmah bih se vratila i još jedan krug napravila.

Prešli smo veći deo puta, uživamo sve više, ali dan se primiče kraju, pa treba i da požurimo, te se zato ne spuštamo do Semegnjeva, već hvatamo obeleženu biciklističku stazu koja ide preko Oka i Belih Voda, do Zlatibora. Na taj način nismo mnogo gubili u visini, a imali smo i odličan pogled i izvanredno nadahnutu vožnju, najpre preko livada i pašnjaka, a zatim i kroz šumu.

Na izlasku iz šume još nekoliko kilometara njiva, na nekim mestima upadamo u bare, dosta je vode zaostale od prethodnih kiša, a ima i neprijatnih vododerina. Izlazimo na asfalt, tu nas već uveliko hvata mrak, osvetljenje je neophodno, ali imamo i pomoć meseca i zvezda. Stižemo u centar Zlatibora, odmor, večera, svi zadovoljni, super raspoloženi.

I tu mi se javi Markesova misao: “Ne ostari čovek pa prestane da se zaljubljuje, već prestane da se zaljubljuje, pa ostari”. A, mi – večita deca, zaljubljeni u šumu, kamen, njivu, brdo, planinu. Zaljubljeni u svoju ljubav prema čoveku, prema mravu, krtici, različku. Večito zaljubljeni. Dakle, mladi. Dakle, fribajkeri!

I još jedan vikend na biciklu u Kušinoj organizaciji, a potpomognuto našom silnom željom i energijom koju smo pretočili u perfektno pedaliranje, guranje, smeh, padanje, druženje. I opet ćemo.