Homolje – raskošno i mistično, potiho obavijeno vlaškom magijom i legendama o čudnim bićima i vodenim duhovima, i dalje pod plaštom davnih vremena i priča o hajducima. I već u selu Izvarica, odakle smo krenuli u našu pešačku avanturu obroncima Beljanice, osetili smo moć Homolja.

I, da pojasnim: Izvarica je naselje u opštini Žagubica, na levoj obali Mlave, jedno od najstarijih u Homolju. Prvo se pojavljuje pod Imenom Isvorica, za vreme Turaka ucrtano je u karte kao Izvorica, a pod austrougarskom okupacijom i vladavinom princa Eugena Savojskog, dobilo je ime koje i danas nosi.

Već u startu susrećemo se s predivnim starim kućama, i, lepo sam čula, šapnule su da će nam dan bit lep i razigran. Dan će dati sve od sebe, a i mi ćemo. Toplo je majsko jutro, iz sela nas ispraćaju simpatična baka i jato gusaka. Brzo zalazimo u beljaničke šumarke, spretno se krećemo kroz njihovu raskoš, pa idemo dalje, preko livada i pašnjaka. Srećemo pastira, možda smo malo uplašili stado krava, ali ne i lajave čuvare. Zalazimo dublje u šumu, pa izlazimo na jedan proplanak, “puca” pogled na okolne brežuljke i vrhove, pa se zaustavi na grabovom drvetu sa natpisom “Orkanski visovi”. Da li da očekujemo snažan orkanski vetar, da li će nešto drugo da poremeti mir ovog dana, ima li ovde duhova, ljubavi, mržnje, ili mržnje zbog ljubavi, ili…?! Ništa od toga. Samo naslagano zašiljeno kolje i, iznad, plava tabla sa belim slovima.

Kratka pauza, fotografisanje, mirisi kasnog proleća. Nastavljamo puteljkom posutim kamenjem, sve je više kamena, sve je lepše, mnogo se radujem, baš uživam. Provlačimo se kroz neko šiblje, ovde odavno očigledno niko nije zalazio; naš vodič Vlada Radivojević kao da se izvinjava što nas tuda vodi, ali nama je baš dobro, svi smo nasmejani, oko nas su grmovi jorgovana, koji je u punom cvatu. Koristimo jednu čistinu da zastanemo, udahnemo raskoš kojom smo okruženi, da ovekovečimo trenutak. Izlazimo iz tog zelenog i ljubičastog spleta, prelazimo još jednu livadu, pa kroz šumicu.

Dolazimo do stare vodenice, provlačimo se pored stene, izlazimo na usku stazicu koja deli ribnjak s desne, od magične lepote Krupajskog vrela s leve strane. Malo sam zatečena ovim prizorom, nekako mi se ti bazeni s pastrmkama nisu baš srećno uklopili u celokupni ambijent, ali s obzirom da se nalazimo na privatnom posedu, jasno je da je vlasnik taj koji određuje pravila.

Krupajsko vrelo je jedno od najjačih kraških izvora u Srbiji, a 1995. proglašeno je za zaštićeni spomenik prirode od nacionalnog značaja. Okruženo je šumom, lepo ušuškano, nikako “na izvol’te”, i kao usađeno u grandiozne stene. Susret s plavičasto-tirkiznom bojom jezera, i vodopadom koji se preko brane obrušava, ostavio me je bez daha. Kapljice su se odbijale od površine jezera i raspršivale na sve strane. Voda je hučala, bučala, nesputano tekla. Pogled zatim ide dalje, prema ulazu u pećinu. Uokviruje ga bršljan i raskošno rastinje, i još više mistifikuje. Ovde je nekada davnao voda u naponima izvirala iz pećine. Rađala se. Onda se umešao čovek, napravljena je brana, izvor u svom originalnom obliku je potopljen, pa je tako i pećina vidljiva samo jednim delom.

Sad smo došli i do legendi kojima ovaj kraj obiluje, a posebno su zanimljive one o pećinama i vodi. I kaže, tako, da ovde postoji blago koje je “progutala” planina i sakrila ga na dno pećine. Pećinu čuva vodeni duh Tartor, i njegovih 99 pomoćnika. Tartor, ili al batrn, kako ga još zovu, ima bič kojim kažnjava sebi potčinjene i hvata davljenike, koje odvlači na dno. Ronioci koji su istraživali Krupajsko vrelo, njegove vode i pećinu, se nisu plašili duhova niti đavolova, a nisu ni blago pronašli. Barem ne ono blago na koje bi većina ljudi pomislila. Ipak, dubine koje su istraživali provele su ih mnogobrojnim podvodnim kanalima i tunelima, kojima su dali i imena: “Želudac”, “Tobogan”, “Mala soba”, “Glava ovna”, “6 metara”, … Stigli su do dubine od 123 metra, duboko u utrobu zemlje, do potopljene pećine, pronašli ostatke nekadašnjeg života na ovim prostorima, i prokopane tunele koji su vodili prema površini zemlje. Možemo ovde da zastanemo, skrenemo pogled sa tirkizne površine jezera, “spustimo se” mislima u mračne dubine, maštom “zakopamo” u potrazi za skrivenim blagom. Potom se brzo vraćamo u stvarnost, zahvalni za lepotu kojom smo okruženi i koja nam se nesebično daje. I, idemo dalje, mi ćemo naše blago uvek pronaći.