Svojevremeno mi je jedan poznanik pričao kako svesno na TVu bira da gleda najbrutalnije scene da bi, kako on to reče, “bio spreman za teške životne situacije”. Noževi, pištolji, krv, ubistva, tuče, razbojništva, nasilništva, masakri, … Zapitah se, za šta li se taj čovek sprema?! A, onda sam čula da ima napade panike kad se nađe u prepunom autobusu gradskog prevoza, i da je u stanju da linčuje vozača ako taj jadnik ne zaustavi autobus na sred Brankovog mosta i ne otvori vrata da Čovek Spreman Na Sve – može da izađe!!

Ma, šta sam ja u poređenju s takvom silom: ja se prepadoh i oči zatvorih pri jednoj prilično bezazlenoj situaciji, ali malo bolnoj. Ili je više zabolelo Mirka kad sam ga s obe ruke ščepala za desnu mišicu u neverici gledajući prizor ispred sebe?!

Vrela je majska subota, a dan predoseća kišu. Nas smo troje: Goran, Mirko i ja, na bajsevima. Pravac: vrh Avale. Veremo se tako uz avalske serpentine, od sunca zaklonjeni razlistalom šumom. Njih su se dvojica udubili u razgovor oko predstojećih vožnji, ponajviše oko Puteva Sokola – mtb krosa zakazanog za 27. maj, sa startom u selu Bastav kod Osečine. Ja malo ubrzala, k’o velim – da treniram, pa se dva puta vraćala i požurivala ih. Naravno da nisu mnogo marili za to, Goran mi je čak rekao da sam mogla da se spustim sa Avale i ponovno se popnem, a šta bi mi falilo, i tako nekoliko puta. Stigosmo konačno do vrha, napismo se vode na česmi podno spomenika Neznanom junaku, te dođosmo i do impozantnog stepeništa koje vodi do samog spomenika. Sve je ovde nekako veličanstveno i svečano, gordo pod težinom emocija koje nesumnjivo pritiskaju. Nepoznati petnaestogodišnji srpski vojnik koji je ovde poginuo u I svetskom ratu, 1915. godine, postao je kasnije sinonim za sva srpska ratna stradanja na ovim prostorima. Dečaka su sahranili nemački vojnici i na drvenom krstu napisali »Jedan nepoznati srpski vojnik« .

Pauza je završena, prošao je i trenutak sete, te smo se spustili sa Avale. Još smo malo projezdili podavalskim selima, pa se nameračili na opušteno kuliranje na Adi Ciganliji, uz pivo ili sladoled. Ja posle piva mogu samo negde do obližnje klupe ispod drveta, te zato „navalih“ na osvežavajući sladoled. Odjednom se naoblačilo, krenuo neki ludi vetar da duva, grmi baš silovito, nedugo potom poče kiša. Posedasmo ispod jedne nadstrešnice, tik uz biciklističku stazu. Gledamo one kojima nije smetalo da kisnu i koji su nastavili vožnju. Nailaze dve ženske prilike na biciklima, zaklonjene kišobranima. Prva je mlađa, lepo uronjena u meko jastuče fiksirano za sedište; levom rukom drži guvernalo, a u desnoj joj plavi kišobran koji se zanosi u plesnom koraku vetra. Fascinirano gledam u taj prizor, pokušavajući da shvatim kojim se to silama devojka još uvek održava „u sedlu“. Nije to dugo trajalo, tek koji sekund, jer je vrlo brzo kišobran dobio na ubrzanju i „na krilima vetra“ krenuo da odvlači bicikl zajedno s njegovom gazdaricom u desnu stranu, pravo na stub pored staze. E, to je bio trenutak koji je bio baš bolan, čak i za mene koja sam to netremice gledala! Kako li je tek bilo mladoj gospođici? Iza nje ide Gospođa Majka, koja neprekidno ponavlja: „Bože, dete, u šta si gledala?!“

U međuvremenu se devojka odvojila od stuba, nešto krenula da čačka po biciklu, vidimo – dobro je, ne žali se na povredu, ili je još nije svesna. Meni sve vreme kroz glavu ide jedna misao: ova nezgoda kao da je iz emisije Nacionalne geografije – “Nauka o gluposti”, u kojoj nam se predstavlja sijaset nezgoda koje ljudi doživljavaju, i objašnjava se uticaj fizike, hemije, biologije, psihologije i ostalih naučnih grana na razna događanja i nezgode. Serija pokušava da objasni glupost čiji je rezultat totalni fijasko i neuspeh. To je upravo to – nauka o gluposti.

I u ovaj je doživljaj nauka o gluposti pošteno umešala svoje prste, i mi smo joj bili svedoci. Nismo imali način da ispitamo koje su sve sile ovde uticale i kako funkcioniše mozak u trenutku donošenja nekih čudnih odluka. Sve ćemo to prepustiti stručnjacima koji vode pomenutu seriju. Naše je bilo da pomognemo simpatičnoj devojci da osposobi svoje prevozno sredstvo i vrati se „u sedlo“, Za to se pobrinuo Mirko, pripomogao Goran, a ja sam pogledom ispratila majku i ćerku kako nastavljaju svoj put lepo zavaljene u kišom natopljene jastučiće, ovaj put zaklopljenih kišobrana. Prestala je i kiša, popili smo i pivo, malo smo još predahnuli uz jezero gledajući skijaše na vodi kako se praćakaju, dok uredno padaju svaki put u istoj krivini. Da u današnjem danu ne bi i mi postali deo nekog naučnog eksperimenta i emisije “Nauka o gluposti” – odlučismo da se raziđemo i „svak’ svojoj kući“. Do kuće nas je pratio zvuk šljapkanja po baricama i prizori dana koji se teško zaboravljaju. Ipak, idemo dalje.