Ovde su nekada živeli divovi, suvereni vladari reka, šuma i planina. Jednog dana stigla je razorna sila koja je donosila smrt i patnju, pretila uništenjem. Divovi Retezata su se ujedinili i krenuli u rat protiv zla i mračnih sila. Dugo je borba trajala, menjao se reljef planine usled žestokih okršaja, ali su na kraju divovi pobedili. Sile zla su proterane, a iza tih borbi ostali su magični planinski oblici, oštri vrhovi i duboke udoline. Od suza koje su prolili oni koji su se žrtvovali da bi zaštitili svoju postojbinu, nastala su brojna, kristalno čista lednička jezera. Zato Retezat nazivaju i Zemljom plavih očiju… Ovo je legenda koja govori o nastanku Retezata, čudesne planine u Rumuniji, u južnim Karpatima, i daje mitološke odgovore o poreklu njenog fascinantnog pejzaža.

Retezat nije bilo kakva planina. Retezat je doživljaj, pojam nemerljivih razmera, dominacija kojoj se lako podlegne. Retezat ne može da se opiše. Treba ga doživeti svim čulima. Njegova lepota i raskoš bude emocije i ubrzavaju otkucaje srca. Za sve to treba biti spreman. To znači – ništa lakše – ludo se prepustiti i uživati. Bez žurbe. Odagnaš misli, slušaš samo srce i snažan žubor vode. Ko to ne zna, idealna je prilika. Sve se uči.

Inače, Retezat je prva planina u Rumuniji koja je proglašena za nacionalni park. Bogata je jezerima i vodopadima, a ima i preko 50 vrhova visine iznad 2000 metara. Najviši vrh je Peleaga, na 2509 m, ujedno i jedan od naših današnjih ciljeva.

Put od Beograda do mesta Carnic, odakle smo krenuli u pešačenje, trajao je više od 7 sati, računajući usputne pauze i carinske formalnosti. Putovali smo noću, uspeli koliko-toliko da se odmorimo i zadremamo, bez obzira na velilko nestrpljenje i blagu tremu zbog svega što nas je na planini čekalo. Iz Carnica, s približno 1000 m nadmorske visine, krenuli smo usred noći, u 3 sata po rumunskom vremenu, odnosno u 2 po onom u Srbiji. Naoružani jakom svetlošću čeonih lampi složno smo se kretali dolinom reke Pjetrele. Voda je na nekim mestima razorila nasut makadamski put, pa je povremeno trebalo malo više opreza. Nakon otprilike 3.5 kilometra stigli smo do drvenog mostića, prešli na drugu stranu i nastavili kroz šumu. I dalje je mračno, tlo se pod našim nogama ugiba, zemlja je raskvašena od skorašnjih kiša. Ima i odronjenih delova koje smo zaobilazili, vraćali se, tražili sigurniji put, propadali kroz nakupljeno lišće i granje.

Okruženi smo zvukovima šume koja se budi, ptice su spremne za novi dan, a nadali smo se da mede nismo probudili. Pažnju nam skreće reka koja blista pod odlazećom mesečinom, ponosna je, susreće se s našim zadivljenim pogledima. Mnogobrojni slapovi prelaze preko kamenih oblutaka, upotpunjuju idilu šume. Pravimo kratku pauzu. Sedimo na razbacanom kamenju i popadalom drveću. Prizor je nestvaran… Gde smo… Kako je ovde dobro… Šuma nas zaklanja od vetra, zemlja diše i deli s nama svoju topolotu. Sve je ove noći uz nas.

Postepeno, idemo u susret danu. Prolazimo pored vodopada Marija Magdalena na 1450 m n.v. Dobro napredujemo. Još malo i izlazimo iz šume. Dan se budi, a vetar goropadi. Hladno je, više nas ništa ne štiti, i vreme je za jakne, kape, rukavice. Baš duva. Oko nas su čudesne livade – trava visoka, a cveće kao da se takmiči koje će veće da naraste. Povija se pred naletima vetra i pravi neku svoju melodiju. Potoci i rečice izbijaju na sve strane, žubore slapovi. U daljini se naziru vrhovi Retezata a iza njih se stidljivo pojavljuje sunce. Trebaš nam, Sunce, kreni prema nama…

Stižemo do jezerceta usred zelene oaze. Kratak predah, pa nastavljamo. Uskoro se pred nama pojavljuje velika kamena dolina. Neko je ovo kamenje silovito spuštao s vrhova, igrao se s njima, ili ih koristio u nekoj borbi – možda divovi? Prizor je fenomenalan. Raštrkali smo se preko ove doline i polako krenuli prema vrhovima. Na sve strane kamen, samo povremeno izviri mali zeleni čuperak. Što se više penjemo, sve je lepši pogled na okolinu. Otvaraju se Plave oči Retezata… Da li i dalje da pričam? Ili da samo stojim, zagledana u snene poglede… Prelepo je.. Ushićeni smo. Uživamo.

Pod nogama nam je kamen, kamene ploče, more kamenih ploča. Tražimo najbolji put, zaobilazimo najteže deonice. Izlazimo na puteljak posut siparom, klizavom kamenom prašinom i sitnim peskom. Polako ovde. Neko dobacuje – Kako ćemo se ovuda vratiti, biće teže u povratku, jako je klizavo?.. Polako, sve će doći na svoje.. Uživaj sad.. Samo uživaj.. Tu su naši vodiči, braća Cvetković, PD „Orfej“ – s njima je sve izvodljivo.

Izlazimo na najviši vrh Retezata – Peleaga, na 2509 m nadmorske visine. Srećni smo, ponosni, zadovoljni i razdragani. Blistamo. Blista i ovaj vrh kamenom optočen. Otvorili su nam se i pogledi na okolne planine i vrhove, deluju tako moćno, možda i surovo, a opet privlačno.

Ne znam šta ću pre – da se poklonim uzbudljivom Retezatu, da podelim sreću i zadovoljstvo s drugarima, da malo predahnem pred nastavak akcije, da se fotografišem za uspomenu na ovaj fenomenalan dan, da … Sve je tako dobro…

Krećemo nazad, ali ne istom stazom. Polako se spuštamo, oprezno, s kamena na kamen, pa uskom krivudavom stazicom, preko tog čudesnog kamenog mora.. A kamen mi šapuće. Pušta tople mirise leta. Kažu da između kamena i duše postoji neka posebna veza, da kamenje ima ljudski miris… Ima neka tajna veza..

Pred nama je greben, ali mi se više ne spuštamo, već se ponovo penjemo! Šta je sad ovo, ko je pobacao ovoliko kamenje, preprečilo se jedno preko drugog, ili se razdvojilo a između njih zjapi bezdan.. Kako se po ovome hoda, da li je moguće da se i ovo zove stazom?? Evo i oznake – zaista se ovuda ide, ova staza je način da se popnemo na još jedan vrh i potom nastavimo spust. Uz malo više napora stigli smo do vrha Bukurei na 2370 m. Još jedna atraktivna pentrancija, držanje s obe ruke za kamenje ivica oštrih poput sečiva, pa pauza na prostranom vrhu.

Sledi spust, dinamičan, napet, ni jedan nam korak nije isti. Stižemo na Bukurejsko sedlo, na 2206 m, odakle uživamo u pogledu na jedno od najvećih jezera na Retezatu – Bukura na 2040 m, površine oko 11 ha. Tu smo sreli nekoliko rumunskih planinara i s njima malo popričali, na engleskom, naravno. Premda, kako su nam rekli, žive u pograničnom pojasu i dosta dobro razumeju srpski, ali ipak se bolje snalaze na engleskom. Što se više spuštamo srećemo sve više izletnika. Nedelja je, i došli su da dan provedu u prirodi. Sunce je visoko odskočilo i pošteno prži, tako da sam videla nekoliko devojaka i momaka koji su pocrveneli i izgoreli na suncu. Na ovim visinama ultravioletna zračenja su prilično intenzivna, posebno kad se odbijaju od kamena, tako da treba obratiti pažnju i dobro se zaštititi od njihovog štetnog dejstva.

Sišli smo do jezera Pjetrele na 1990 m. Odatle je spust manje izražen i nešto se brže krećemo. Hodamo pored rečice, nailazimo na lep vodopad, ali pokušaj da malo zastanemo osujetio je ogroman roj komaraca. Nastavljamo prema šumi, pravimo kratku pauzu, izlazimo pred planinarski dom Gentiana na 1672 m. Već smo umorni, bolje da ne zastajemo jer se sve teže posle pauze pokrećemo. Idemo kroz šumu koju jutros nismo mogli bolje da osmotrimo zbog mraka. Sada tek vidimo koliko je prolazak kroz ovu lepu četinarsku šumu zahtevan. Ima mnogo kamenja. Odakle li samo raste?

Prelazimo reku i ponovo izlazimo na onaj makadamski put s početka dana. Sve smo umorniji i jedva čekamo da se spustimo do autobusa. Sad više i nema nekih posebnih atrakcija, bitno je samo da pređemo te završne kilometre. Ali, nisam u pravu! I u ovom delu ima zanimljivih, crvenih stena i razigranih slapova. Srećemo dosta planinara, neki od njih su s kompletnom opremom za kampovanje. Ubrzo silazimo s makadamskog puta, spuštamo se kratko kroz šumicu i izlazimo pravo na plato s parkiranim vozilima. Tu su i naš vozač i mimi-bus. Uglas komentarišemo, prepuni smo utisaka, zadovoljni. Sad samo da se udobno namestimo u sedišta i malo otkunjamo, barem do granice…

Odlična energija nas je sve okupila, vodila preko planine, i sada se vraćamo zadovoljni, umorni, ali super-raspoloženi. Bio je ovo Retezat – Zemlja plavih očiju, planina za respekt i za nezaborav. Pružila nam je uzbudljivih 14 sati na planini / 23 km i 1700 m uspona.. Idemo dalje, naravno.