O, Čoveče, jedva smo se nekako uspentrali do Ceremošnje! Nakon što smo se odvojili od magistralnog puta Požarevac-Majdanpek asfalt je bio očajno loš, sa teškim napuklinama, odronima, klizištima, i isprekidan našim povicima neverice. Dakle, na šta sve naš narod pristaje, i u kakvim uslovima živi! Da li je moguće da su nam čula toliko otupela, da smo toliko saterani u mišju rupu, da „jedino“ što želimo je „da smo živi i zdravi“?! Možda bi se i životom u pećini zadovoljili… U koji to vek treba da se vratimo? A, možemo li da biramo pećinu, ili su već sve zauzete? Ima u ovoj šali i malo šale, naravno. A, šta je naša trenutna zbilja, gde li su to pristigli planinari Vlade Radivojevića? Iliti – Beograđani, kako su nas posle neki nazvali u dnevnim/večernjim/noćnim novinama i vestima.. Eh, Beograđani, Beograđani, ko vam je kriv kad niste iz Pržogrnaca, pa ne znate da se izborite sa svim jadima XXI veka…

Drugog dana Svetog Jovana, 21. januara 2018., uputismo se nas tridesetak na Homolje. „Uomolje, uomolje“, iliti „Čoveče, čoveče“, na mešavini vlaškog i latinskog jezika, bio je pozdrav knezu Lazaru koji je uoči bitke na Kosovu došao u ove krajeve da bi pozvao narod da mu se pridruži u odbrani Srbije. Legenda kaže da je tako ovaj, granični predeo Lazareve Moravske Srbije, dobio ime Homolje. A, evo i nas sad ovde; osta Kosovo „tamo negde“, da se za nj’ pobrine „tamo neko“..

 

U pešačenje dugo nekih 17 km krećemo od pećine Ceremošnja, nazvanoj po istoimenom obližnjem selu. Pećina je nekad nosila ime „Jovanova“, jer se nalazi na imanju Jovana Grujića. Godine 2007. dobila je status Zaštićenog prirodnog dobra, a za njenog upravljača određena je Turistička organizacija Kučevo. Ipak, rekla bih da o pećini najviše brine Jovanov unuk, Ljubiša, koji nas je i dočekao, a kasnije će nas i sprovesti kroz 431 m uređene turističke staze.

Vreme je za pokret. Dan je kratak, zimski, ima snega, a u najavi su nove snežne padavine, što će nam zasigurno usporiti hodanje. Želja nam je da nas Ljubiša pobliže upozna i sa čarima pećine Ceremošnje. Kako god okreneš, imamo puno „posla“, lep dan pred sobom, i valja ga iskoristiti.

 

A, Homolje k’o Homolje, uvek magično, prostrano. Tu se osećam „kao kod svoje kuće“: očas bih mogla da se „ugnezdim“ u neko porušeno stablo kao u fotelju, prekrstim noge i prebacim ih preko nekog panja kao preko stočića u dnevnoj sobi, a poluspuštenih kapaka pratim plutajuće oblake i obrise planinskih vrhova u daljini. Pa, pitam se pitam, ako nećeš da staviš noge na sto u svojoj kući, gde ćeš onda?!

Šetam ja, tako, „svojom kućom“, prolazim kroz brojne sobe, hodnike, evo me i na tavanu, pa bih i na krov.. Zastali svi podno jednog vrha, Čuček-stene na 822 mnv: vetar briše, nosi, ali ne bi’ nam dosta, već hajd’ da se još malo približimo Stribogu, starcu koji ratničkim rogom budi svoje unuke Vetrove. Popećemo se, tako, na Čuček-stenu, i prizvati tog Boga vetra i vazduha, koji će i ovog proleća na svojim krilima doneti Vesnu, a s Njom toplotu i lepši život. Dotle, malo ćemo se još rashlađivati, i „sudarati“ sa oštrim zubima Zime. Ne mora da znači da će i da boli: znate ono kad se u zanosu strasnog poljupca vaši zubi dodirnu, a jezik proklizi… 

Spustili se sa stene, nastavljamo prema Velikom Štubeju, najvišem vrhu Homoljskih planina. Sve je hladnije, sneg jače pada, i javljaju se prvi znaci umora i gladi. Vreme je za pauzu, ali baš i ne mogu da kažem da mi je bila prijatna, jer sam jedva našla kakav-takav zaklon od vetra i snežne vejavice. U nastavku pešačenja, tj u povratku prema Ceremošnji, isprva smo se kretali nešto brže, ne samo zato što je uglavnom bio spust, već i da bi se zagrejali. Nakon nekog vremena smo ponovo dostigli „radnu“ temperaturu tela, te smo opet mogli da više uživamo u prelepim krajolicima koji su nas okruživali sa svih strana. Na momente bi se našli i u magli, ali ona još više doprinosi mističnosti Homolja, nikako im ne oduzima lepotu. Idemo pored rečice, prelazimo potočić, sve je lepo, bajkovito; ne bih se iznenadila da je pred mene iskočio zeka iz one pesmice: „U jednoj gustoj šumi, tam’ gde je visok breg, zamrz’o se potočić, i prekrio ga sneg. I plače, plače zeko, za potočićem tim….“.. Evo, neću više, sad bi se moj sin rasplakao, uvek je to radio kad je bio mali…

Sada smo na ulazu u pećinu Ceremošnja. Nakon osnovnih podataka o tome kako su tekla istraživanja, kada, ko je u njima učestvovao, i tome slično, zađosmo u utrobu zemlje. Skoro pa „s vrata“, „dočekala“ nas je kolonija slepih miševa. Ljubiša reče da je njihov boravak tako blizu izlaza u stvari znak da je zimi kraj. To je odličan znak. Dobro je i to što se ovde više ne skrivaju hajduci, a nema ni zmajeva, princeza ni patuljaka. Ne izmišljam ništa, tako je to nekad davno bilo, i zato su se ljudi u jednom periodu i plašili da uđu u pećine. Jedino se nisu plašili da traže skriveno blago. Pa, i to je ljudski, zar ne?

 

 

 

Ceremošnja je prelepa: bogata je pećinskim nakitom: stalagmitima i stalaktitima, pećinskim stubovima, okamenjenim vodopadima, galerijama i draperijama. Još je „živa“, odnosno ukrasi u njoj se i dalje stvaraju, a s obzirom da je ponorskog tipa, i da je otvorena, sve vreme trpi spoljašnje uticaje. Niti očekujem, niti se pećina može obići u kratkom vremenu, te da tako zadovoljim svoju znatiželju i potrebu za još pa još i još malo uživanja u svemu što nam nudi. Nekako smo prebrzo prošli kroz sve kanale i dvorane. U jednom trenutku kao da sam bila usred nekog srednjevekovnog dvorca, a s balkona mašu prelepe kraljevne… A, gde li je taj Strugarski potok, što u pećini uvire i nestaje duboko u ponoru? U blizini Ceremošnje je još nekoliko pećina, i moguće je da su sve one povezane sistemom pećinskih kanala. Dakle, sa svakom informacijom i svakim kutkom u koji sam zavirila sve sam više znatiželjna i sve me više ove tajnovite odaje privlače. Šta smo rekli: da nema zmajeva? Ima li patuljaka?

Evo nas ponovo „na licu zemlje“, iza gvozdenih vrata što štite pećinu od neželjenih posetilaca. Kratak predah u kafani gazda-Ljubiše, ovaj put čuvenog homoljskog kačamaka nije bilo, još malo pešačenja, presvlačenja, pa povratak za Beograd. Za Beograd, ali kad? Malo sutra. Prvih nekoliko kilometara lošeg asfalta, teškog spusta, sve više leda, nekako i prođosmo. E, onda smo stali. Nismo mi stali, mi smo sedeli u toplom autobusu, ali je vozač stao pred jednom opasnom ka dole nagnutom krivinom i odlučio da je rizik da nastavimo od leda i snega neočišćenim putem – prevelik! Naš vođa Vlada je u narednih nekoliko sati tri-četiri puta kontakirao “nadležne strukture” u Kučevu, policiju i ostale, molbom da se najlošiji deo puta, nekih 3-4 km, očisti od snega i leda. Ne znam zašto, ili je to iskustvo, a neću da prihvatim da imam tako loša iskustva, uglavnom, nisam verovala tim obećanjima da „samo što nisu krenuli“. Nisam verovala ni kada su ti isti „nadležni“ rekli da su „krenuli, ali morali da se vrate jer nisu dobro opremljeni za raščišćavanje puta“.. Pa, i kad mi je Ceca rekla da smo“izašli u novinama“, nisam verovala.. Ali, kad je „otvorila“ net i kad se „prikazao“ tekst u on-line Novostima, sa veeelikim naslovom: “Trideset planinara zavejano na putu..“, e, onda sam poverovala! Nisam se osećala „zavejano“, osećala sam se prevareno, izdano… Čemu sva ta obećanja, priče da „eto, ralica samo što nije stigla“, kad je jasno da, barem ispočetka, ni volja ni želja da se izađe na put i pomogne, nije postojala… Sve se promenilo s natpisom u novinama, a onda su se, očigledno, svi trgnuli i shvatili besmisao da na domak Kučeva, nekih 8 km, trideset ljudi ne zna šta im je činiti. Naravno, znamo da trebamo da slušamo instrukcije našeg vodiča. To smo i radili. Vlada je sve vreme pokušavao da nađe rešenje i da, eventualno, put nastavimo autobusom kojim smo i došli.. Ipak, sneg je sve više padao, bivalo je sve hladnije, poledica sve izraženija, i odluka je bila da pešice nastavimo prema Kučevu, a odatle se snalazimo… Do prvog jutarnjeg autobusa u 6 sati. Gde ćemo i kako provesti noć, pa… Idemo, jedno po jedno.

Dakle, među nas 30 bio je i novinar „Novosti“, koji je svoju redakciju obavestio o događajima na putu Ceremošnja-Kučevo. Informacija je vrlo brzo objavljena, a još većom brzinom je stigla i do predsednika opštine Kučevo. Nakon toga sve se odigrava „filmskom brzinom“: do autobusa stižu kola saobraćajne policije, zatim i neki bager, koji baš i nije mogao mnogo da pomogne. Bilo je jasno da se narod u ovom delu Srbije sam snalazi u ovakvim okolnostima, i da je opšte siromaštvo i beznađe i ovde uzelo svoj danak. Sati prolaze, sad već dolaze i terenska vozila, u prilično lošem stanju, sa vratima koja ne mogu da se zatvore, istrošenih guma, ali njihovi vozači, Ljubiša i Nebojša iz Štaba za vanredne situacije, su spremni da nam pomognu i prevezu nas do Kučeva i restorana „Homoljski motivi“. Tu nas je dočekao konobar kojem je radno vreme isteklo, ali je ostao da nas posluži toplim napicima i tako nam pomogne da se malo ugrejemo. Dođe do nas i lepa vest da noć nećemo provesti „na ulici“ u očekivanju polaska prvog jutarnjeg autobusa za Beograd, već da nam je obezbeđen smeštaj u hotelu. Informacija informaciju sustiže, i nešto pre ponoći, dakle, nekih 7 sati otkako je naš autobus zaustavljen, i prozvali ga, prema onom filmu „Vlak u snijegu“ – „bus u snegu“, pred restoran stiže drugi, kojeg nam je obezbedila opština Kučevo, ustupila firma Arriva-Litas, a vozač je naš kolega, planinar Dejan Živanović. Sad je svima laknulo, popili još po gutljaj-dva toplog čaja, i konačno – put kuće!

A, na putu, još uvek kao da hodam homoljskim zaleđenim drumom, pod mračnim nebom bez i jedne zvezde, ali vođena snažnim moćima vlaške magije, koja je, i ovaj put, bila na našoj strani!