„Znaš, kad sam se popela na konja, u sebi sam ti „sve po spisku“; ti si nas dovela ovde, i baš sam se u jednom trenutku uplašila. A, sada sam, nakon ovog iskustva s jahanjem, presrećna, i išla bih što pre opet u Pavino Polje“! To mi sve reče moja drugarica Sneža, nakon što smo se oprostili s Ilijom, njegovim konjima i vernim psom Garijem, i krenuli prema meandrima Ćehotine i dalje, ka granici sa Srbijom.

U kolima smo nas troje, Sneža iz Vrnjačke banje, Milutin iz Čačka, i ja, iz Beograda. Nakon vikenda provedenog u rožajskom kraju, uputili smo se u Pavino Polje i zaseok Draškovina, kod našeg druga Ilije Rmandića. Upoznali smo ga pre nekoliko godina kada smo vozili Čiker-mtb maraton, a put nas upravo ovuda vodio. Tada nam je Ilija priredio predivan doček sa svojim konjima, a ja sam obećala da ću i ponovo doći u ovaj deo Crne Gore. I, evo nas!

Pavino Polje je naselje u opštini Bijelo Polje, na severu Crne Gore. Ime je, kaže legenda, dobilo po lepotici Pavi, iz ljubavi udatoj za Ahmet-pašu Hasanbegovića. Pava je umrla dok je rađala ćerku Anđeliju, a Ahmet-paša je u znak velike ljubavi i poštovanja prema Pavi, posede koje mu je donela u miraz nazvao Pavino Polje. Kada je Ahmet umirao, želja mu je bila da bude sahranjen pored Pave. Kažu da i dan-danas na putu prema Pljevljima postoje dve kamene ploče, od kojih je na jednoj urezan krst, a na drugoj polumesec, i svedoče o velikoj ljubavi…

Ilija nas je čekao ispred škole, tu smo se na kratko pozdravili, i, nestrpljivi, krenuli prema Draškovini. To je svega nekih 1.5 kilometar, ali u brdu, tako da je već sam prilaz Ilijinoj kući i ergeli bio uzbudljiv. Naš auto, tj vozač Milutin, se dobro snalazio u brojnim krivinama, sa tri bicikla na krovu. U jednom trenutku nam je s leve strane drvena ograda i bila sam sigurna da je tu Ilijino imanje. Produžavamo, i kao da prolazimo kroz tunel od drveća i granja koje pravi zaštitu od sunca nad našim glavama. Dolazimo do drvene kapije, pred nas izlazi Ilijin pas Gari, a predivni konji su nam s desne strane, mirno nas gledaju, i čekaju da im se pridružimo. Ždrebe slobodno trčkara, najpre nas gleda nepoverljivo, a onda prilazi da se mazi. Majka ga kao-tobož-nezainteresovano gleda, a znamo da pomno prati svaki njegov korak. Naše uzbuđenje raste, Ilija vrši poslednje pripreme, osedlava konje, Milutin je već na konju, evo i Sneža, a sad je red na mene.

Ilija je za mene pripremio prelepu kobilu Malu, Jadranovu mamu. Jadran se naravno, ne odvaja od majke… I, pitam se, pitam, kako će se ponašati Mala dok joj njeno raspoloženo čedo trčkara na sve strane? Da li će imati strpljenja za mene? „Pa, ja sam tu“ – kaže Ilija, „Ne trebate ni o čemu da brinete, vaše je da se opustite i uživate“.

I tako krenusmo, konji su prelepi, dobri, mirni, samo je Ilijin Grom nešto drugačiji, razuzdaniji. Odlična je to veza: Ilija i Grom! I, ne bih više o tome komentarisala, jer, treba ih videti zajedno, i osetiti tu energiju koju prave.. I, zašto bih ja to onda kvarila bilo kakvom pričom… Jednostavno je – dođite u Pavino Polje kod Ilije i Groma!

I idemo tako, lagano, navikavamo se na pokrete snažnih mišića ispod nas, na oštre grive, na uzde. Jadran mi gricka desnu nogu, ne znam kako da se ponašam, ipak je on beba… „Pa, slobodno ga malo šutni, ništa mu neće biti“… Eeee… hajde, Jadrane, smatraj se šutnutim, i nemoj više da me grickaš… A, Jadran ti- hoooppp, pa u brdo, a Mala, i ona – hoooppp, pa krenu za njim, a ja kažem – jooojjj, pa blago uzde prema dole, pa blago u levo, pa se Mala vrati, a Ilija vrati malog nestaška. Lepa epizoda, i tako stigosmo do prostrane livade. Tu smo fotkali, pozirali, uživali.

Nemamo mnogo vremena, dug je put pred nama, i vraćamo se „u bazu“. Jasno je da je svima prijalo ovo novo iskustvo, premda nam je bilo i žao što je to sve bilo „na brzinu“. Ipak, zaseli smo malo i sa Ilijinom familijom, posluženi smo domaćim specijalitetima, pršutom, sirom, projom, pitom, rakijicom. Dečica trče oko nas, nude nas tek ubranim malinama i ribizlama. I oni ovde uživaju. Niko ne voli stege. I opet svi glasamo za dobro zdravlje, ljubav, živost, razigranost, nesputanost!

Hvala, dobri Ilija, za predivan dan, za drugarstvo, ljubav i poštovanje koje si nam ukazao i kojima si nas obasipao. Vidimo se i opet, naravno! A sada, Ilija Prijatelju, idemo dalje, tragovima tvojim i tvojih konja, na meandre Ćehotine, jer do mene je prva “vest”  o toj neverovatnoj lepoti stigla upravo od Tebe i Tvoje divne skupine! Krećemo… Jedva čekamo taj susret! A, svi vi koji želite da doživite iskustvo poput našeg, da budete deo sjajne priče Na konjima kroz prirodu, pronađite Iliju preko njegovog FB profila , i – dođite!