Koliko vama treba vode da biste se „istuširali“? Ja za sebe sada znam! Mada nas evo na Štedimu, planinskoj visoravni bogatoj vodom, i premda je uz katun gde smo smešteni ovog avgustovskog vikenda česma koja se ne zavrće a voda sa izvora koji ne presušuje, ja ipak u improvizovanu tuš-kabinu-bez-tuša odlazim s bokalom vode, i… Pa, nema „i“, rekao bi moj otac, šta „i“, opet bi rekao, dovoljno je pola bokala, tj litar vode da se dooobro opereš, a možda i ostane za sledeći put… Nije slučajno što sam još za malena naučila da štedim vodu. Moj tata je iz kamenite Hercegovine, iz sela Ošanjići iznad Stoca poznatom po ostacima Daorsona, glavnog grada heleniziranog ilirskog plemena Daorsa. Daorsi su živeli od 300. do 50. godine pne u dolini Neretve i ovde su izgradili svoj grad koji se sastojao od tvrđave, zidina poput onih u Mikeni i brojnih upravnih, verskih i drugih javnih objekata. Još kao deca, dok bi odrasli „kunjali“ preko dana dok vladaju nesnosne vrućine, odlazili smo na ruševine starog grada i „čeprkali“ po njima u stalnoj potrazi za novčićima i raznim drugim predmetima iz tog perioda. Sve je bilo zaraslo u draču i prepuno zmija otrovnica, a samo povremeno su dolazili arheolozi iz Sarajeva u pokušaju da sačuvaju zidine od daljeg propadanja. Mnogo više je bilo stranih turista koji su želeli da vide stećke u Radimlji kod Stoca, pa bi se onda „popeli“ i na brdo iznad – do Ošanjića i starog Daorsona. Sve ovo mi se baš urezalo u sećanje, premda smo brat i ja uvek mislili da tata preteruje što nas tako „obasipa“ raznim istorijskim i geografskim podacima. Sada, naravno, tako ne mislim, već sam zahvalna za sve naučeno. A, šta sam još naučila u krševitoj Hercegovini? Da se svaka kap vode čuva kao da je zlato, jer je tamo kiše uvek bilo premalo a i selo je na visini na kojoj se nije mogao izgraditi vodovod. Ono malo kišnice što bi se skupilo u čatrnji koristili smo i za iće i za piće, za pranje i kupanje. Kasnije je voda mogla i da se kupi, pa se dopremala u cisternama do kuća. Zato sad mogu i da se „istuširam“ sa litar vode.

Dakle, petak je, 17. avgust 2018., i nas smo se sedmoro mtb zaluđenika, nakon celodnevnog bicikliranja obroncima Štedima i Hajle spustili do Rožaja, a sad se, u predvečerje, vraćamo na Štedim. Smešteni smo u eko-katunima, na nekih 1750 nadmorske visine, što je vrlo fascinantno za nas koji živimo u sivilu grada i budimo se uz zvuke prvog jutarnjeg autobusa i miris teškog olova izduvnih gasova. Na dvestotinjak metara od katuna, samo koliko pređeš livadu, gradi se veliki i velelepni planinarski dom Planinarskog društva „Ahmica“. Dom će biti među najvećima na Balkanu, delimično prilagođen i planinarima s nekim vidom invaliditeta, imaće vodu i struju, toaletne prostorije i česmu koja se zavrće, ali autentičnost katuna sigurno neće narušiti. Ne damo! Čak ni onog malog puha koji je noću trčkarao Sneži oko glave – ne damo!

Pada mrak, ali neverovatno kojom brzinom pada i temperatura vazduha! Dakle, što brže u kabinu, pod litar vode, što brže u duge nogavice i rukave, pa u katun pored peći. Ko je bio dobar dobiće i palačinke iz Kušine Čarobne Kuhinje. Nismo ni čekali da nas neko proglasi za dobre ili one druge, već smo svi spremno zgrabili po jednu, dve, tri, četiri… „Jao, moji trbušnjaci“.. To Sava kuka ali i ne prestaje da maže palačinke debelim slojem eurokrema, a onda ih brže-bolje stavlja u usta, da se ne bi predomislio. Milanče ne može da veruje – kaže, među fribajkere je došao jer je mnogo slušao o Kušinim palačinkama a do sada ih nije jeo, pa da li je moguće da će mu sad sve pojesti Sava koji se upravo oprašta sa svojim trbušnjacima?! „Ustaćemo ujutro pre svih“, tešim Savu, „i raspaliti jednu hiljadarku trbušnjaka, pa da uveče opet „navalimo“ na novu turu palačinki“… Utehu smo ipak potražili u još jednoj, ali s domaćim džemom.

Jutro je svanulo i opet sunčano i lepo. Danas ćemo u pešačenje, a pridružuju nam se Anisa, Miho i njegova ćerka Bisa. Bisa ima 12 godina i najmlađi je planinar iz Rožaja. Sa svojim tatom obilazi i druge vrhove Prokletija. Kad sam čula koliko ima godina, prva mi je misao bila ćerka mog brata, koja isto ima 12 godina, ali… Uh…. Potpuno je to drugačiji život, drugačije vaspitanje: samo da se dete ne uprlja, da ne nazebe, a ja jednom prilikom dobih i grdnju: “Šta će joj kišna kabanica, zašto je vodiš napolje kad pada kiša, ko normalan izlazi u šetnju po kiši”,… Znate već. Inače, Anisa i Miho su turistički radnici i to me posebno obradovalo jer volim da čujem što više o kraju u koji sam došla, pogotovo kada je to prvi put, kao sada. A, istorija? Tata je postavio standarde, ispod toga ne idem (možda će tata ovo nekad pročitati!). Miho je i potpredsednik Planinarskog kluba „Ahmica“, tako da se može reći da imamo odličnu i stručnu pratnju u današnjem pešačenju. Cilj nam je vrh Žlijeb na 2365 mnv. To jeste glavna“meta“, ali znatu onu narodnu: ko je odmah pogodio u centar, sve ostalo je promašio! Nismo mi nikakvi „napadači“, ne odapinjemo strele – ni ljubavne niti borbene (a, šta je ljubav n’o večita borba… hm… ili ste vi od onih koji se prepuštaju…), već, eto, idemo okolo-naokolo – preko Rusolijskih ravnina, pa pred Rajska vrata, a ispred svega je želja za međusobnim druženjem i upoznavanjem u prelepim predelima Rožajskih planina.

Odvajamo se od katuna i odmah krećemo u uspon, naravno, jer kako drugačije na putu ka vrhu… Okruženi smo bujnim šumama i livadama, a i ne znajući – gazimo grmove sočnih borovnica. U ovakvom okruženju u kojem smo sada ti grmići su poput prirodnog tepiha, možda bi se neki fakir i izuo i hodao bos, ali mi sigurno ne. Povremeno se sagnemo, uberemo, i po koju crnu bobicu sočno zahvatimo jezikom i zubima da pršti na sve strane, a pršti i naš smeh. Polja runolista na koja smo kasnije naišli dodirivali smo samo pogledom. Naš prijatelj Kuša ide ispred grupe i mi znamo da je i opet u potrazi za novim mtb-stazama, za naše nove ture-avanture. U svoj toj zabavi dođosmo i do jednog izvora. Tu je usledila pauza za osveženje, fotkanje i još malo opuštenog druženja. Neko reče da je ugledao zmiju, ali dok sam se osvrnula šarena lepotica je razmotala svoje zmijsko telo, spustila se sa grma gde se do malo pre izležavala i šmugnula u sigurnost drugog.

Idemo dalje, sunčano je, toplo, predeli su veličanstveni, a pažnju nam posebno privlači najviši vrh Štedima – Ahmica na 2272 mnv, vrlo karakterističnog, kupastog oblika, po čemu se i izdvaja od okolnih vrhova. Svako malo zastajemo i osvrćemo se jer je nekad lepše gledati u ono što je iza tebe no u ono u što tek ulaziš. Povremeno su nagibi jači, vetar se pojačava, vidljivost se smanjuje, ali to su samo znakovi da smo bliži cilju. S leve su nam strane, na skoro 1900 metara ispod nas, obrisi Peći – grada na obali reke Bistrice, naslonjenog na prokletijske masive, sada skoro potpuno utonulog u maglu. Prilazim bliže, želim da vidim bolje, hladno je, tamni se oblaci nadvijaju nad planinu i kotlinu pod njom, odnekud dolaze i prve kapi kiše i nekako sve doprinosi dramaturgiji trenutka. Kao da mi se i neka tjeskoba uvukla u srce – sve je tako mirno i tiho, ali ipak bih da idem dalje, da ne“zavirujem“ kroz tuđe prozore sa ove visine. A, visina, koja li je, i gde smo to sada? Na Žlijebu, jednom od vrhova planine Žlijeb, ogranka Prokletijskog lanca, u graničnom području Crne Gore i Kosova. Vrh je na nadmorskoj visini od 2365 metara i za sada je najviši vrh do kojeg sam dospela! Sa mnom su iskusni planinari i skijaši i za njih ova visina nije ni malo impresivna. Ipak, ne mogu da kažem ni da je za mene, jer sam u godinama u kojima sam se poprilično posvetila svojoj ljubavi prema prirodi shvatila da uvek možeš i bolje i više ali da bez obzira na sve nikad nećeš popeti sve vrhove niti preći preko svih planina, ali će ti zato zauvek ostati mirisi četinara, trag vetra koji mrsi kosu, obrisi planinskih vrhova u daljini, uporno i ritmično kljucanje detlića u potrazi za hranom u kori drveta, i tiho udaranje srca da ne naruši spokoj trenutka.

Naredne smo minute posvetili fotografisanju, jer i to je postao obavezan deo planinarenja. Gde si bio, šta si radio, kako ćeš pokrenuti svoje prijatelje, komšije, kako ćeš učiniti da te bolje razumeju ljudi kojima si okružen, da za njih ne budeš neki „čudak sa planine, koji zimi i kroz grad nosi neke glomazne cipele neobičnih đonova, a po najvećoj hladnoći ne izlazi iz tanke softshell jakne i još kaže da mu nije hladno“?! Fotografija, lepa priča, odlično raspoloženje i pozitivan stav prema sebi i drugima – sve to uvek možemo da ponudimo i podelimo – možda se neko i prepozna u tome i pridruži se „čudnom“ svetu planine i planinara.. Probajte. Ne tražite izgovore – nađite način.

Sada se već žurno odvajamo od Žlijeba, kiša se pojačava, ali je ubrzo smenjuje sunce. Pravimo kratku pauzu za užinu, pa još jednu, a sve „začinjeno“ Kokanovim pričama o istoriji ovog kraja. Jednu od tih priča smo s posebnom pažnjom slušali, jer je govorila o 1915. godini i „Albanskoj golgoti“ – periodu povlačenja srpske vojske preko zavejanih planina Albanije i Crne Gore nakon invazije moćne austrougarsko-nemačke i bugarske vojske na Srbiju. Ove godine, 2018., kada se obeležava 100 godina od proboja Solunskog fronta i veličanstvene pobede srpske vojske, ovakve priče imaju posebnu snagu i specifičnu moć. Sada sam prvi put čula i kako je Beograd dobio Rožajsku ulicu: u zimu 1915. godine, čuvši da se preko rožajskih, snegom zavejanih planina, kreće veliki broj srpskih vojnika i civila, iznurenih, izgladnjelih, promrzlih, da su mnogi već ostali u snegu okovani „belom srmću“, Rožajci su krenuli u planinu da ih traže i pruže im utočište u svojim domovima. Mnoga su svedočanstva o tim zbivanjima i mnogo potresnih priča. Neke su kuće u Rožajama primile i po 50 srpskih vojnika, a oni su svoj put prema Krfu nastavili tek nakon potpunog oporavka. Bio je ovo veoma težak period i za ceo rožajski kraj, kada su zavladale i teške bolesti – epidemije tifusa i kolere, ali su svi spremno pomogli onemoćaloj srpskoj vojsci. Po završetku I svetskog rata, u znak poštovanja i zahvalnosti prema Rožajcima, jedna ulica u Beogradu dobila je ime “Rožajska”.

Hvala Bogu pa još ima ljudi osetljivih na ljudsku nevolju i stradanja, i hvala Bogu da im to nije “Pa šta, nije ni prvi ni poslednji put da se vode ratovi, da ljudi pate, muče se i ginu”.. I ne treba da se nikada “naviknemo” i da nam bude svejedno, da okrećemo glavu od nemoćnih, od onih koji možda traže pomoć ili jednostavno samo žele da ih neko sasluša… Pa, ljudi smo, i treba da negujemo to ljudsko u sebi! Boravak u prirodi, dodir tople zemlje na bosim stopalima, zagrljaj koji ti daruju raširene ruke četinara – sve to nas vraća sebi, jer, rekla bih, sebe najpre izgubimo.

I vodio nas je Kokan dalje, i mnoge nam priče još ispričao, a mi smo uživali u neobičnim kamenim oblicima, u gropama – jamama impozantnih dimenzija, a koje su meni ličile na pećinske prolaze. Prelazimo stene, provlačimo se kroz tunele koje prave i izlazimo pred Rajska vrata – prirodnog prolaza s jedne na drugu stranu planine, odakle “puca” pogled na nepregledne livade i pašnjake. Spust je sve jači i sve smo bliži našoj početnoj tački, eko-katunima na Štedimu. I opet se prave planovi za večernje druženje, a Anisa i Bisa se odvajaju prema obližnjem katunu u potrazi za svežim mlekom. Biće ovo i naše oproštajno druženje, jer ujutro se pakujemo i vraćamo kućama. Zato, još samo malo da upijem mirise četinara, da oslušnem planinski potok koji vešto traži svoj put, da… Ma, doći ću ovde i opet, kao da moram sve sada i odmah.. Doći ću.