Sanovnik kaže da je sanjati da stojiš na obali jezera odraz našeg trenutnog osećaja sreće i zadovoljstva. Takav moj san ja sam pretočila u stvarnost, došavši, rekla bih sa sigurnošću, na pravo mesto: planinski masiv Rila u jugozapadnom delu Bugarske, ukrašen mnogobrojnim ledničkim jezerima, njih čak 157! U mom je snu, kasnije i na javi, to bila mirna i bistra jezerska voda, koja kao da označava moj unutrašnji mir i ukazuje na oslobađanje od strahova i teških misli.

I setila sam se tog sna već pri prvom kontaktu s jednim od rilskih jezera, na putu od planinskog turističkog mesta Borovec prema najvišem vrhu Rile i Balkana – Musali na 2925 mnv. I zaista su me preplavili spokoj i tiho zadovoljstvo i bila sam srećna što sam, i opet, krenula za svojim snovima.

A, imala sam tremu pred polazak na put i pokušala da joj racionalno priđem i razrešim dileme koje su me mučile: ne poznajem nikoga od 35 planinara s kojima ću provesti vikend u Bugarskoj, čak ni vodiča; nikad nisam bila na tako velikim nadmorskim visinama i ne znam da li ću imati poteškoća u smislu visinske bolesti; u dva dana dve jake planinarske ture – kako će me telo slušati i kako ću se provesti u novim cipelama koje sam kupila nekoliko dana pred ovo putovanje; da li će se simptomi prehlade koju „vučem“ povući ili će eskalirati… Ma, bolje da ne razmišljam o svemu tome, sve što je bilo do mene uradila sam, poverenje u organizatora i vodiča ove ture, PSK „Balkan“ i Milanku Arsić, i te kako imam… I, ja krenula.

Put od Beograda do turističkog naselja Borovec u Bugarskoj bio je celonoćni i veoma prijatan. Granicu smo prešli na prelazu Gradina, nakon čega sam se maksimalno opustila i zaspala. U Borovec smo stigli u 7 sati ujutro. Kratko je trajalo preobuvanje i priprema za uspon; reklo bi se da su ljudi s kojima sam dosta iskusni u ovakvim situacijama. Naš vodič nam daje informacije o mestu na kojem smo, i tako saznajem da naziv planinskog vrha Musala – Mus Alah, potiče iz perioda turske vladavine nad Bugarskom, i da znači „Bliže Alahu“. Pre toga se zvao Tangra, a od 1942. do 1962. – Staljinov vrh, u čast sovjetskog diktatora, da bi potom opet bio vraćen današnji naziv.

Hladnjikavo je, ali s obzirom da je 26. oktobar, srećni smo što je temperatura u plusu. Odmah krećemo u postepen uspon. Nemamo sreću sa žičarom koja bi nas „ponela“ nekih 1000 m u vis i tako nam skratila penjanje, jer je u remontu pred nastupajući skijašku sezonu, tako da u uspon krećemo već sa nekih 1350 metara. Dalek je put do 2925 m, ali mi ćemo sve to „izgurati“. Idemo dolinom reke Musalenske Bistrice i na nekoliko mesta gde se reka izlila zemlja je zaleđena i klizava. Valja biti obazriv, nema opuštanja bez obzira što ovaj deo uspona nije ni na koji način zahtevan. Grupa je prilično kompaktna i dobro napredujemo. Ispred svih je vođa puta – Milanka Arsić, a celu kolonu „povezuju“ momci zaduženi da ekipu drže na okupu – Aca i Vlada.

I dalje je hladnjikavo i željno iščekujemo da se izvučemo iz neosunčane regije. Pravimo i prvu kratku pauzu, pa prolazimo kroz pojas niskih četinara, a ubrzo stižemo i do planinarskog doma Musala, na 2389 mnv. Sunce je sad visoko odskočilo i vrlo je prijatno. Ova pauza je baš u pravom trenutku, valja nešto prezalogajiti, a i vrućina mi je, pa da se oslobodim viška garderobe. Malo ispod hiže (tako ovde zovu planinarski dom) je prelepo jezero, oivičeno cvećem i raznobojnim travama i šibljem. Ovde zatičemo tablu upozorenja: Lavinoopasna dolina. U daljini se vide obrisi rilskih vrhova i nije ni malo teško zamisliti trenutak gde se teški snegovi obrušavaju i zatrpavaju dolinu.

Što se više penjemo teren je sve zahtevniji, sve je više kamenja i stenovitih gromada. Nema ni daška vetra, premda smo očekivali da će s većom nadmorskom visinom temperatura biti niža. Nailazimo i na jedan izvor izuzetno hladne, kristalno čiste, pitke vode. Kratak predah i idemo dalje. Prelazimo i čarobni prag od 2500 metara nadmorske visine. Čaroban za mene, jer je otprilike to visina na kojoj sam bila u mom dosadašnjem planinarskom životu, više od toga nisam iskusila. Ali, ako pođemo od stanovišta da telo pamti, onda je jasno zašto sam do ove visine bila apsolutno bez ikakvih tegoba. Glavobolja je krenula na nekih 2600 mnv, ali ne bih rekla da mi je predstavljala problem: znala sam da treba da usporim kretanje, da pijem dovoljno tečnosti, eventualno uzmem Aspirin ili Panadol. Tako stižemo i do hiže zvane Everest na 2710 mnv. Još jedan predah, još jedno prelepo jezero, Ledeno – jer je prekriveno slojem leda tokom većeg dela godine, sve ekstremniji uspon, stazica okružena padinama optočenim krupnim kamenjem. Sve više uzdaha ushićenja, motamo se jedni oko drugih tražeći najbolje kadrove za fotografisanje.

 

Naše zadovoljstvo vrlo primetno je raslo i osmesi se širili kako smo se približavali najvišem vrhu Balkana, Musali na 2925 mnv. Prolazimo i pored sajli koje su tu postavljene kao pomoć pri zimskim usponima. Danas nam to nikako ne treba, ali je zanimljivost-plus. Već sam se privikla i na nadmorsku visinu na kojoj sam, super mi je, srećna sam, shvatam da ostvarujem jednu od svojih želja, i da sam se potrudila dobrano oko toga, i da sam zaslužila svaki lep trenutak današnjeg dana! Stižem na vrh, stajem pored kamenog stuba na kojem piše: Vrh Musala, 2925 mnv, a u podnožju lik sveca. To je najveći bugarski svetac i zaštitnik – Sveti Ivan Rilski, ktitor i osnivač Rilskog manastira – glavnog manastira u Bugara. Kao mlad bio je čobanin i živeo je sam po brdima i planinama, što ga je, kako je govorio, približilo Bogu, te je posle otišao u bogoslovske škole. Mnogo je postio i molio se visoko u planinama Rile. Bugarska pravoslavna crkva slavi ga 19. oktobra. Čak je bilo i predloga da se najviši vrh Rile nazove upravo po ovom svetitelju. 

Na Musali je neočekivano toplo, pauziramo, uživamo, čestitamo jedni drugima na uspehu, malo fotografisanja, pa jedna zajednička fotka, a ja pomislih kako smo u današnjem danu imali odličnog vođu – Milanku Arsić i zaštitnika – Svetog Ivana Rilskog. Šta još da poželimo sebi, već da nas dobra sreća prati i u sutrašnjem danu, na putu za još jedan rilski vrh – Maljovicu.