Da li je čaša polupuna ili poluprazna? I, čime se više bavimo: svojom srećom ili nesrećom? Kako vidimo svet? “Svi mi vidimo svet kroz oči našeg uma, ali možemo da naučimo da ga vidimo drugačije” – kaže Emily Balcetic, istraživač u oblasti socijalne psihologije. Ovo je razmišljanje i stav za respekt. Ovo je priča o motivaciji, o pokretačkoj snazi koja nas podstiče na neku aktivnost i usmerava ka odabranom cilju.

A, kakva je Majina priča? Njena viber-poruka stigla mi je drugi dan prvomajskih praznika, i bila je ukrašena brojnim smajlićima: “Idem danas da vozim bajs! Imate li neki savet? Nisam 15 godina sela na bajs!”

Savet? Jedva sam se suzdržala da je ne “ugušim” savetima! Ne, ne, rekoh sebi, polako, sama je došla do ovog trenutka i treba je pustiti da ideju polako i postepeno razrađuje; Maja ulazi u jedan ciklus koji će pokazati kolika je njena vera u sebe, a što je sigurnija i njena će motivacija biti jača. Poželeće još bolje i lepše za sebe. U ovom trenutku rekla bih da je savladala ključnu “prepreku” na svom putu ka ostvarivanju cilja: odlučila je da se pokrene! Poznavajući ovu mladu ženu, očekujem da će biti uporna, da će biti snažno i sigurno usmerena ka svom cilju, dobre koncentracije, energije i emocija – čija je uloga u pokretanju novih zamisli veoma značajna, jer ciklus treba da se završi snažnim osećajem zadovoljstva!

Dakle, samo jedno sam mogla da kažem Maji: “Na tvoju prvu bajk-vožnju nakon 15 godina idemo zajedno”! U narednih pola sata usledilo je skoro pa euforično spremanje, biranje helanki, majica, čarapica, uklapanje i kombinovanje boja. Rentirali smo bicikl na Zemunskom keju i usledile su prve instrukcije. Maja nema strah od neuspeha, veruje u sebe, ne razmišlja o reakcijama drugih, njena odluka usmerena je prema napred i ništa je ne može pokolebati i odvući u nazad. Odlično! Bravo za Maju! I, kažem, budite kao Maja! To sve na rečima i u očima. A, sad da vidimo šta će telo da nam kaže – kako ga mozak vodi?

Krećemo u vožnju, prevazilazimo prve prepreke u vidu blagog spusta, malo jače krivine u desno, pa u levo, mnogo dece koja presecaju biciklističku stazu, psi na dugom povocu, agresivni biciklisti iz suprotnog pravca. Za sada je sve dobro. Maja je srećna. Može to ona. I, pomislih, kad bude svojim prijateljima prenosila impresije današnjeg dana, šta će da im kaže? Da je pokrenula svoje misli, emocije i telo, sela na bicikl nakon 15 godina i da se vrtela tu u krug po Zemunskom keju? Možda bi to bilo dovoljno za nekoga, pa i neka bi. Ali, ne i za Maju. Predložih joj da krenemo prema Brankovom mostu, da se popnemo do lifta za bicikliste, da se spustimo ispod mosta, pa da vidimo šta ćemo dalje, zavisno od njenih želja, od njene motivacije. Maja ushićena. Približavamo se mostu, slede nove instrukcije kako savladati uspon i lošu podlogu. Sve se može kad se hoće. Stižemo do lifta i odmah “upadamo”. Uuuuuu… kakav doživljaj! Stakla su musava, ali nama ništa ne remeti pogled na Savu i život koji vri na stazi pored reke.

Izlazimo iz lifta, pa da vidimo šta ćemo dalje. Da se vraćamo ili da idemo u susret novim izazovima? Nastavljamo prema Beogradu na vodi i Adi Ciganliji. Ne žurimo, uživamo u divnom majskom danu. Toplo je, sunčano, vreme skoro pa idealno za ovakav važan životni poduhvat. Povremeno zastajemo, fotkamo, slede nova uputstva, pa idemo dalje. Jedan deo staze prema Adi je u građevinskim radovima i pravi je off road, ima i bara, blata, peska i kamenja. Sve to čini da je zadovoljstvo još veće.

Dolazimo i do Ade. I opet novo iskustvo. Malo brčkanja stopala u toploj jezerskoj vodi, pa krećemo nazad. Pred Mostom na Adi i novi izazov: odluka je da se u Zemun vratimo drugim putem, da dan “zaokružimo” još jednim penjanjem, i to mnogo težim nego na Brankov most. Što je teže, to je i lepše, lepši je osećaj zadovoljstva kojim smo posle nagrađeni. Ubrzo smo i Most na Adi “izravnali”, pa se spustili prema Novom Beogradu, i sad nas put vodi kući. Privodimo kraju naših 25 kilometara vožnje, Maja je ponosna i srećna, ali se jedva rastala sa svojim novim “prijateljem”, jednim simpatičnim “Kapriolom”.

Ovo je bio odličan test za Maju, jer želja sama po sebi nije dovoljna kako bi se ostvario zadati cilj. Koliko bude istrajala u ovome što je započela, toliko će i uspeti, bez obzira na teškoće i prepreke koje će se sigurno povremeno javljati.

Maju je motivisala priča o Nesputanima, o Udruženju čija je misija da bude pokretač uspavanih tela, misli i emocija. Maju su pokrenule emocije, ona ima cilj i odlično je motivisana. O svemu ovome će najbolje ispričati ona sama, u sledećem izdanju Zvoncara bloga. Dotle, nađite i vi svoju motivaciju, cilj, probudite se, pobedite svoje strahove, izađite iz zone komfora, budite i vi kao Maja!