„Znaš, hvalio mi je samo jedan korak, pa da se i ja popnem na Crikvenu!“.. Znam, pomirljivo kažem.“Ali, stvarno samo jedan korak, i uspjela bih!“ – Opet dobacuje Ivana Blagajnica. A sad opet ja: Pa jeste, Blagajnice, ali u tom „samo jednom koraku“ ima mnogo više od tog „samo jednog koraka“… Ima trčanja, vožnje bicikla, na hiljade trbušnjaka, sklekova, čučnjeva, odgovarajuće ishrane.. Sve to je to „samo“, koje ti u ovom trenutku nisi imala i zato nisi uspela da se popneš na Crikvenu. Ali, to ne znači da sledeći put ne treba da probaš i da se unapred predaš! Ako ti se sve ovo baš toliko dopalo, ti ćeš se i potruditi i za tebe ovo više neće biti prepreka. Uostalom, nas dve smo 2B i zajedno ćemo popeti i Crikvenu i mnoge druge više vrhove i teže uspone!

Bio je ovo razgovor koji se vodio na Premužićevoj stazi, po silasku s vrha Crikvena. Ivana je u našoj grupi odabrana da bude blagajnica i skuplja pare za ulazak u Nacionalni park Severni Velebit i za noćenja u planinarskim domovima, i tako smo je spontano nazvali – Blagajnica. Mene je naš vodič Željko ekipi predstavio kao blogericu, i tako sam ja bila – Blogerica, a s obzirom da smo se Ivana i ja baš dobro „skompale“ – iz toga je proizašlo: 2B!

Na ovakvim akcijama, gde se skupe ljudi koji su do tada jedni drugima bili potpuno nepoznati, zna biti poprilično neobičnih situacija i interesantnih dogodovština, i zaista je veliki uspeh, najpre vodiča, kad trodnevno druženje prođe bez ikakvih čarki i problema. Nas smo 14oro, evo, uspešno „prebrodili“ putovanje od Zagreba do planinarskog doma Zavižan, već delili i večeru i spavaonice i doručak, a sada su već kilometri iza nas na Premužićevoj stazi. Inače, Staza je savršeno uklopljena u okolinu, i kao da je sasvim slučajno izronila iz kamena i napravila predivnu prirodnu vezu koja spaja vršne delove Srednjeg i Severnog Velebita. U ovom se okruženju osećam savršeno dobro, kao da sam odavde nekad davno potekla, i setih se priče da su Stari Grci verovali da su se ljudi posle Potopa – rodili iz kamena! Moj otac je iz Hercegovine, i bratu i meni je, dok smo bili mali, na vrlo specifičan način pokušavao da dočara svoj život na hercegovačkom kršu i svu surovost kojom je njegovo detinjstvo obilovalo, pa nam je tako pričao da je – jeo kamenje, jer jedino je toga bilo u izobilju… Nama je to isprva bilo smešno i nemoguće, a onda smo porasli i shvatili šta je tata hteo da kaže, i kako je kroz šalu pokušao da nam dočara muku, siromaštvo i tugu jednog hercegovačkog dečaka…

Ali, da se vratimo na velebitski krš i malo više zađemo u carstvo neobičnih stenovitih skupina i vrhova. Da, to su Rožanski i Hajdučki kukovi na području Nacionalnog parka Severni Velebit, međusobni odvojeni Lubenovačkim vratima, proglašeni za strogi rezervat prirode pre tačno 50 godina! Svuda oko nas su veličanstveni kameni vrhovi, ogromne vapnenačke gromade visine uglavnom oko 1600 m, sa karakterističnim vrtačama i provalijama nad koje se, prolazeći stazom, svako malo nadvijamo. Neverovatno koliko uživam dok povremeno skrećem sa staze i verem se po stenama, sve vreme pazeći, naravno, da ne presečem put nekom simpa-poskoku koji se vraća sa sunčanja i baš mu i ne treba moja senka. Planinarski štapovi prave vibracije i nadam se da je svakom pametnom poskoku to sasvim dovoljno da nasluti dolazak nezvanih gostiju i na vreme se skloni.

Sunce nemilice prži, jako je vruće, hladovine u jednom delu staze skoro i da nema. Ništa mi ne smeta, jer u svemu vidim samo dobro i tražim razlog da zastanem i upijem što više lepote. Sve vreme razmišljam kako ću nešto sigurno propustiti i zato se moram opet ovde vratiti. Izuzetno mi se dopao prirodni, kameniti amfitetar, a posebno se izdvojila stena sa spomen-natpisom posvećenim Anti Premužiću, idejnom tvorcu i graditelju staze kojom se krećemo.

Stižemo do odvajanja za vrh Gromovača, koji je ujedno i najviši vrh Rožanskih kukova. Tu je i prijatna hladovina i jedan deo ekipe odlučuje da ostane i odmori, dok mi ostali krećemo u penjanje na 1676 m visok vrh. Uspon je veoma zanimljiv, na nekim mestima malo zahtevniji, ali tu su postavljeni klinovi, tako da ništa nije prepušteno slučaju. Došavši na vrh, za sav trud bili smo nagrađeni prelepim pogledom na more i jedan deo Severnog Velebita. Biba je ponela svesku za pečate, a na Gromovači je pečat ugrađen u kamen, u neposrednoj blizini vrha. I inače se u Hrvatskoj „neguje“ taj običaj udaranja pečata i, koliko primećujem, većina vrhova ga ima.

Po spustu sa Gromovače, staza nas vodi do Rossijevog skloništa, na 1580 mnv. Radi se o ljupkoj kamenoj kućici sagrađenoj 1929. godine i nazvanoj po istraživaču velebitske flore Ljudevitu Rossiju. Ovde stalno duvaju vetrovi, a pošto i sunce baš pošteno prži, a i vreme je za predah i užinu, ušli smo u sklonište da predahnemo. Uz kućicu su i sto i klupe, ali Željko nam je rekao da je za nas „rezervirao stol broj 2“. U stvari je to deo livade uz stazu, u debeloj ‘ladovini, te većina krenu za Željkom, a Ivana Blagajnica, Renato Paraglajdista i ja ostadosmo u kućici. Renato je ovde dolazio i u zimskim uslovima, kad je jako hladno i sneg poprilično napada, i dobro je upoznat sa funkcionisanjem skloništa. Zato je sad prvo uzeo metlu i počistio pod, proverio ima li vode u cisterni, pokazao nam zalihe drva i sudove za putnike-namernike, ako se ovde zateknu i zatreba im predah ili prenoćište.

Ivana i ja smo sele za sto i počele da jedemo. Negde kod trećeg zalogaja, nismo ni stigle da utolimo prvu glad, vrata se naglo otvoriše i sa sunca u tamu skloništa počeše da ulaze simpatični mladi ljudi, njih šestorica. Krenuli su i oni Premužićevom stazom, i oni idu prema Crikveni i Alanu, i dan će završiti na Mrkvištu. Jedan od njih je iz Zagreba, drugi iz Rijeke, Gospića, Dubrovnika, Otočca, .. „Hej, pa ti si Zvoncara!“ Pa da, stvarno sam to ja, ali da li je moguće da me neko prepozna na sred Velebita, u Rossijevom skloništu, .. Pa, dakle, to je stvarno neverovatno! U stvari, ako malo bolje razmislim, i nije to mnogo čudno, jer priče sa mojih biciklističkih i planinarskih tura-avantura su odavno pronašle svoj put i ne prestaju da putuju, i to sve dalje i dalje, pozivaju na druženje, radost, igru, akcije u planini. A, kako sam blogu dala ime Zvoncara? A, kako je na Čiker-mtb maratonu? A, …. Mnogo pitanja, divni mladi ljudi, mnogo lepog razgovora i akcija koje su u pripremi.

„Vidimo se večeras na Mrkvištu! Biće i dobre klope i dobre muzike“ Rekoše tako, a Ivana i ja shvatismo da je vreme da krenemo, da nas ekipa za stolom broj 2 možda već nestrpljivo čeka. Sve se nadamo da nisu krenuli bez nas, sa obrazloženjem – njih dve mogu biti onaj dozvoljeni minus na kraju akcije…. Požuri, Ivanaaaaaaa…

Nastaviće se.