Koliko nam se Sinjajevina juče opirala, toliko se Lola danas pitomo zatalasala. Obla je, raskošne lepote, poput Rubensovih žena što se puteno uvijaju i ne pokušavaju da sakriju svoju golotinju. Lola je senzualna, mami svojim toplim zemljanim bojama, uvlači u svoju utrobu. Lola je meka, fine dinamike, lenjo se izvija.
Lola je planina, površ koja obuhvata najseverniji lanac vrhova Moračkih planina. Sa tri je strane okružena kanjonima reka Morače, Bukovice i Bijele. Najviši vrh je Veliki Zebalac na 2129 mnv. Sledi još nekoliko vrhova iznad 2000 mnv, a ja ću se s delom ekipe planinara, na čelu s vodičem Vladom Radivojevićem, popeti na Mali Zebalac, na 2073 mnv. Kažu da na Zebalcu zebe. Da je hladno. Paaaa… da vidimo.
Jutro jeste bilo poprilično hladno, ali i red je, sredina je oktobra. Iz autobusa smo izašli na magistralnom putu Šavnik-Kolašin, kod prevoja Semolj. Isprva nas je put vodio kroz šumu, novi asfaltni, prema prvim katunima na Javorju. Pozdravljali su nas snažnim lavežom čuvari – šarplaninci. Dan se polako otvarao, a boje neba bile su predivne, vatrene.
Postepeno se penjemo, asfalta više nema, prelazimo na makadamski deo puta. Zastajemo iznad Ljeviških Bara kad je sunce dovoljno odskočilo i ugrejalo, pa sedamo da doručkujemo, okruženi nadnaravnim mirom i vrhovima Moračkih planina. Idemo dalje, sve vreme se penjemo, ali je uspon blag, Lola je to tako udesila. Nema prepreka na putu, nema drveća, nema većeg kamenja. Na sve strane su bogati pašnjaci, zatalasale livade. Povremeno – o, nestvarnog li prizora – na proplanku iznad dve poveće stene, izviri glava planinskog ata! Bogatom grivom zamahne u našem pravcu, pa se, kao prezrivo, okrene od nas i nestane iz našeg vidokruga.
Kako idemo dalje tako je lepote sve više. S leve strane gledamo na katun Bljušturni Do i krdo konja koje ga okružuje. Posebno upadljiv je beli lepotan kojeg sve vreme uporni sunčevi zraci pokušavaju da „uhvate“ i pojačaju njegovu dominaciju. Neobični su reljefni oblici oko ovog katuna, mnogo čudnih kanala, kao da zemlja uranja u samu sebe, kao da se na nekim mestima uvrće, prevrće, … Ma, Lola je to, i može joj se! Mi zastajemo na svako malo, a zašto i ne bi; ovde se zenice šire u nesvakidašnjem zanosu, ovde vladaju mirisi koji ispunjavaju svaku poru.
Polako napredujemo prema Malom Zebalcu. Uspon je sve jači, dah kraći, visoka trava obavija se oko nogu, usporava hod, i kao da šapuće: Ne žuri… Biće ti žao… Ne žuri…
Bližimo se vrhu, izlazimo na greben, gledamo se „oči u oči“ sa prelepim vrhom Lijevno, kojeg još zovu i Kenedijeva glava jer jedna njegova strana neverovatno podseća na lik američkog predsednika Kenedija. Što više gledam u Lijevno, to sam više fascinirana lepotom vrha, ali i pričom..
Sad smo na grebenu, potreban je pojačan oprez, ushićeni smo, nas tri-četiri se neprekidno „pratimo“, fotografišemo, ali bez ikakvog nepotrebnog rizika. Na preko 2000 metara smo nad morem, fenomenalan osećaj, okruženi smo lepotom planinskih vrhova sa svih strana, gledamo se sa Krnovom, izviruju vetrenjače kojima sam se divila kada sam pre dve godine tim uzvišenjem, na putu za ski-centar Vučje, prošla biciklom. Tada je padala kiša, bilo je jako hladno, a vetar nas nije štedeo. Sećam se da sam vozila brzo, što brže, da se ne smrznem, a Slovenac kojeg sam prestigla u maniru „furije“ mislio je da je to moje redovno stanje, i da ja, eto, baš super vozim. Nikad nisam priznala…
Još malo i evo nas na Malom Zebalcu, na 2073 mnv! Sreća, šta da kažem, sreća kojoj smo doprineli, misao koju smo dobro usmerili i emocija koja nas je dovela do ovog predivnog trenutka! Zahvalna za svu radost življenja…