Evo nas u Cvituši, nazdravljamo početku divnog druženja i Biciklijadi Srce Velebita – Sveti Rok MTB tour. Pre nego se previše opustim uz Velebitsko svetlo i ekipu iz organizacije Biciklijade, treba da izaberem bicikl koji ću voziti naredna tri dana, jer svoj nisam ponela. Na raspolaganju mi je niz e-bajkova i po neki “običan” MTB Cube. Moj izbor je da vozim na žgance, a taj sam dopadljiv izraz tek ovde čula i vrlo brzo ga usvojila. U slobodnom prevodu rekla bih da to znači da se vozi bez ikakvog stimulansa, odnosno bez “struje”. Kasnije sam videla da ovde mnogo sveta vozi e-bike, pa se čini da žganci nisu ono što su nekad bili, ili nam sa svakom godinom treba sve više žganaca, a onda dođe trenutak istine kad shvatiš da si se promenio u stvari ti. Sve je teže odoleti najezdi “novotarija”, ali s obzirom da mi predstoji osmodnevni Čiker maraton i treba da poradim na svojoj kondiciji, odlučila sam se za vožnju na žgance. Izabrala sajm ednog Cube-plavušana, Krešo mu je dodao žuti bidon za vodu i bila sam spremna za sutrašnju vožnju. U toku večeri pridružile su nam se Iva i Linda, moje cimerice u sobi i devojke s kojima ću provesti fenomenalne, nezaboravne trenutke na Velebitu. Ali, idemo redom.

Petak je, 24.5.2019., a jutro u Svetom Roku je prohladno, vedro i sunčano. Danas su na meniju dve bike&hike rute, a ja sam izabrala onu zbog koje sam najviše ovde i došla: Majstorskom cestom do podno Tulovih greda, a zatim uspon na najviši vrh.  Isprobavam bicikl, sve je u odličnom stanju i spremno za vožnju, te preostalo vreme do polaska koristim za druženje i upoznavanje: tu je i jedan od sponzora Biciklijade, Cobra box, i njihov unikatni elektrobicikl Srce Velebita, oslikan specijalnom air brush metodom; bočno uz hostel parkiran je kombi Gianta: oni su tehnička podrška nama vozačima. Sve vrvi od raspoloženih glasova i nasmejanog biciklističkog sveta.

Šetkam po tremu i gledam pravo na Sveto brdo, malo obavijeno finom maglom zbog kiša koje su u prethodnom periodu nemilice natapale zemlju i šume. Nekada ranije verovatno ne bih primetila ovakvu lepotu, jer u urbanoj sredini otupe ti mnoga čula. Interesantno je što i mnogi koji su odrasli u ruralnim sredinama, nakon nekog vremena života u gradu, izgube tu vezu sa prirodom. Možda je podsvesno vezuju za siromaštvo. Kad god tati pokazujem fotografije s mojih planinskih izleta, njegova reakcija je uvek ista: “Lepo ti je to, ali nikad ne bih poželeo da tu i odem!”. U slobodnom prevodu: Mani me tog krša i kamena, jedva sam se svojevremeno izvukao iz hercegovačke neimaštine.

 

Bliži se vreme za polazak u vožnju, vodiči nas okupljaju, daju nam osnovne instrukcije i konačno krećemo. Ima nas 17oro: nas tri i 14 muškaraca. Prvih pet km je asfaltni uspon, a zatim desno skrećemo na makadamsku, Majstorsku cestu. Dakle, to je ta Majstorska!! Toliko sam čula i čitala o Njoj, da imam osećaj da se već dobro poznajemo! Vredi ovde i reći koju reč o ovom remek-delu gradnje u prvoj polovini XIX veka: Cestu je, po nalogu bečkog dvora, izgradio Josip Kajetan Kažić. Ideja je bila da se napravi najkraći i najbrži put do Zadra i Dalmacije; trasa ceste je sprovedena po strmoj velebitskoj padini s brojnim serpentinama, a sa gradnjom se krenulo od Obrovca, preko prevoja Mali Alan, sve do Svetog Roka, gde se spajala s već postojećom trasom Dalmatinske ceste. Majstorska cesta je specifična i po tome što je njen maksimalni nagib u vreme izgradnje bio do 5.5%; duga je 41 km, a dovršena je i svečano puštena u saobraćaj 1832. godine. Od 2007. je pod zaštitom Ministarstva kulture Republike Hrvatske kao kulturno dobro od istorijskog značaja.

 

 

Dosta je toplo, ali sada vozimo kroz šumu i temperatura je vrlo prijatna. Sve vreme se penjemo, upravo tih 5% o kojima smo pričali, i to poprilično traje, nekih 15ak km. Stižemo do prevoja Mali Alan na 1045 mnv odakle prvi put u daljini vidim Tulove grede kako se ponosno uzdižu iznad okoline. Nakon kratke pauze i fotografisanja kreće spust prema podnožju Tulovih greda. Tih 5 km bilo je neverovatno uživanje i nisam dala da me “ponese” taj osećaj slobode i nesputanosti, već sam se suzdržavala od preranog susreta s Njegovim Veličanstvom Tulom. Imala sam osećaj kao da u rukama držim pismo veoma dragocenog sadržaja i da ne treba da žurim s njegovim otvaranjem i čitanjem. Možda odnekud vetar dune i polako rastvori stranice?

Društvo mi pravi Nedjeljko, jedan od vodiča, i uglavnom zadužen da ide poslednji i ne dozvoli da se iko izgubi ili se nešto drugo nepredviđeno dogodi. Odgovara mi njegova mirnoća, to što ne pravi bilo kakvu presiju, već spremno učestvuje u mom zastajkivanju, divljenju, fotografisanju. 

 

Stigosmo i nas dvoje do podnožja Tulovih, obiđosmo oko burobrana, s desne strane u daljini vidi se more, a mi prolazimo pored table na kojoj piše da je ovde sniman film o Winnetouu. Stižemo do kombija Srce Velebita koje nas čeka s ićem, pićem i opremom za uspon na Tulove, te se nakon kratkog predaha preobuvamo i krećemo u jednu potpuno novu i drugačiju avanturu.

Svuda oko nas su kameni oblici neverovatne raskoši i lepote, uspravnih stubova i tornjeva, puni procepa i pukotina. Za ovaj čudnovati krški fenomen vezane su brojne legende, a jedna od njih je da su se ovde nekada davno iz jaja legli zmajevi, a u stenama su živele nevidljive velebitske vile; druga kaže da je ovde obitavala Crna kraljica, po kojoj je i obližnji planinski prevoj dobio ime – Kraljičina vrata. Kroz ta “vrata” ćemo proći naredni dan, na putu za more, ali o tome drugom prilikom.

 

 

Sada smo već zašli dublje među stene, krećemo se dosta smelo, ali ne skrećemo sa obeležene staze. Dolazimo do dela gde je valjalo odlučiti šta dalje: ići na najviši vrh ili se vratiti nazad? Sve vreme sam u društvu s Ivom i Lindom i one su hrabro krenule prema čeličnoj sajli koja je vodila negde u dubinu. Dokle u dubinu, ne znam, nije se videlo, ali kada sam pogledala daleko napred i u vis, na visokim glatkim stenama videla sam nekolicinu naših prijatelja koji su vešto prianjali uz kamene gromade i napredovali prema vrhu. Uuuuhhh… Učinilo mi se to prilično ekstremnim, ali Iva i Linda se nisu ni malo dvoumile, već su se hrabro uputile prema sajli i povukle i mene za sobom. To mi je u stvari i trebalo – da znam da sam deo tima i da ćemo biti zajedno do kraja. 

Uspon je bio veoma interesantan i odlično smo ga savladali. Raspoloženje među nama je bilo perfektno i osetilo se koliko se radujemo svakom koraku u vis, svaki put kad bi ruka zauzela dobar položaj, kad bi se prsti vešto uvukli u udubinu stene. Na nekim mestima useci su bili prilično tesni i tu smo skidali rančeve i dodavali onom ispred koji se već provukao. Sve u svemu, veoma zanimljivo i baš baš dobro! Ubrzo smo bili na samom vrhu, na 1120 mnv, gde nas je već čekala ekipa koja se pre nas otisnula u ovo penjanje i uspešno sve savladala. Pogled s vrha na Majstorsku cestu, na more, uz poneki krik ptica koje slobodno lete nebeskim prostranstvom; kratka pauza, fotografisanje, a onda i malo kiše, ili je to možda vetar doneo kapljice s mora… Kako god, odlučili smo da ne rizikujemo bespotrebno i krenuli nazad.

 

Spust je bio možda samo malo nezgodniji, ili je trebalo malo više opreza, ali u svakom slučaju bilo je fenomenalno! Odlično iskustvo, odlična penjačka ekipa i Tulove grede koje su se pokazale kao pravi domaćini. Poslednji metri, ushićenje zbog svega što smo doživeli i povratak nazad u Sveti Rok. Jedva čekam da ispričam Željku kako mi je bilo super, a on će, znam već, reći: “Jesam li ti rekao?! Kad jednom ovde dođeš, doći ćeš i opet!”

Nastaviće se.