“Voziš bicikl preko dana, uživaš u lepoti šume, planine, jezera, a onda, kad popodne dođeš na odredište, istražuješ nove destinacije i upoznaješ nove ljude. I sve to na Čiker-mtb maratonu! Pazi, kad i babe mogu”!

I, tako sam ja pre 7 godina prvi put učestvovala na ovoj biciklističkoj manifestaciji, moglo bi se reći “na prevaru”! Nije mi žao, daleko od toga, jer ne bih sad brojala 52+ Čiker-dana provedenih na biciklu u raznim okolnostima, vremenskim prilikama i neprilikama. A, zašto kažem “na prevaru”? Pa, nije to baš tako idilično, da se ne zavaravamo, mnogo se ulaže: truda, znoja, energije, vremena, nekad se možda i malo pati na velikim vrućinama, na uzavrelom kamenu, bez izvora vode, pod žarkim zrakama sunca, na kiši koja danima pada, po oluji, vetru, kroz blato, preko izlivenih reka, sa bolom u kolenu,… Ma…. Ima svega, i zato treba biti realan i obazriv, dobro se pripremiti i kondiciono i mentalno, i onda krenuti u novu životnu turu-avanturu, I, po ko zna koji put, učiniti nešto novo i mnogo dobro za sebe, pobediti svoje demone, istražiti svoje do tada potisnute želje, ljubavi i strasti… Naučiš tako važnu životnu lekciju: da nastaviš da ideš dalje.

A, da: “maraton mogu da voze i babe!” – to je čuvena Goranova sintagma i njegov način da me privoli da 2013. godine po prvi put učestvujem na Čiker-mtb maratonu! Nikad nisam požalila, to je jasno, ali da mi je bilo i teško i da sam bila na momente i uplašena – jeste, i jesam! I, eto, prevazišla sam mnoge strahove, izbalansirala nepotrebne brige, naučila važnu lekciju: ne pitaj – mogu li ja to, već – kako ću ja to… Traži način da napreduješ, možeš ti to, ne odustaj od sebe, jedino to si zaista Ti… Tako sam sebi govorila. I, eto me danas, 29. juna 2019., u Podgorici, u sedmom maratonskom danu, na mom sedmom uzastopnom Čiker-maratonu. Maraton završava sutra, ali do sutra…

 

 

Da vidimo gde smo. (I, da zanemarimo studentski dom u kojem smo smešteni, a prosto ne mogu ni da verujem da ovaj objekat zaista služi nekome kao drugi dom tokom akademskog školovanja). Dakle, Podgorica, glavni grad Crne Gore, leži u ravnici, na obalama reka Morača i Ribnica. U blizini su i Zeta, Cijevna i Sitnica, nedaleko je i Skadarsko jezero, a do Jadranskog mora ima nekih 50 km. Po reci na kojoj “leži”, Podgorica je nekada bila Ribnica, a prvi pomen vezan je za vreme vladavine dinastije Nemanjića, jer je Stefan Nemanja rođen u Ribnici. Prvi put je naziv Podgorica upotrebljen 1326. godine; naselje se brzo razvijalo sve do 1474. godine, kada su ga osvojili Turci, koji su tu sagradili veliko utvrđenje i time napravili glavnu bazu za odbranu i napad. Konačno, 1878. godine, nakon četiri veka vladavine Turaka, ovo utvrđenje su osvojili Crnogorci, a odlukom Berlinskog kongresa Podgorica je pripala Crnoj Gori. Istorija dalje govori o okupaciji Austrougara, o pristupanju Crne Gore Kraljevini SHS, o Drugom svetskom ratu i velikim stradanjima, promeni imena 13. jula 1946. u Titograd, kada je postao glavni grad Crne Gore umesto Cetinja. Na referendumu 2.4.1992. vraćeno je ime Podgorica.

 

A, vreme je i da se ja vratim na maratonsku trasu: nakon vrele podgoričke noći osvanulo je sunčano i vetrovito nedeljno jutro. I svečano, rekla bih, jer smo spretno i sretno stigli do osmog Čiker-maratonskog dana, i već ćemo u toku popodneva, kad pristignemo u Tivat, čestitati jedni drugima i svi se zajedno radovati uspešnom finišu! Okupljeni smo u hladovini gradskog parkića, tu su i novinari, TV-kamere i reporteri. Podgorica nas uvek lepo isprati na dalje putovanje, ali pre toga se i mi odužimo po kojim intervjuom i našim pričama “sa terena”. Posebno su interesantna razmišljanja naših prijatelja iz Slovenije, Nemačke, Italije: zašto su došli baš ovde, šta im se najviše dopada, da li će doći i opet, kakve će impresije preneti svojim prijateljima kada se vrate kući,…? Divanila sam i ja, a ono o čemu uvek posebno emotivno pričam su deca obolela od kancera, koja se leče u bolnici i na odeljenju gde radim, koja prate moja putovanja i jedva čekaju da se vratim i pričam im o avanturama i dogodovštinama koje sam doživela.

Nestrpljivi smo i jedva dočekali znak za start današnje ture. Izlazimo iz grada, vozimo najpre magistralnim putem prema Cetinju, pa skrećemo na sporedni put, pa tako naizmenično. Gde god se može, izbegavaju se magistralni putni pravci, bezbednost nas vozača je na prvom mestu. Ovde nema mogućnosti da se ide preko brda, off road, i sigurno nije ni malo lako voziti asfaltom na širokim mtb gumama sa kramponima, ali… Tako je – kako je, niko od nas ne uživa baš u tome; bez obzira što smo već po malo i umorni i zasićeni vožnjom, ipak više volimo zemlju i makadam od asfalta.

 

Brzo prelazimo te kilometre, i nakon nekih četrdesetak baš vrelih, zastajemo pred savršenim prizorom: Rijeka Crnojevića! Fascinacija! Neverovatna lepota predivne zelene reke koja mirno krivuda među šumovitim ostrvcima, a njen vijugavi rukavac odvodi nam pogled u daljinu, prema Skadarskom jezeru. Zastali smo opčinjeni darežljivošću prirode, zahvalni uzvišenim Silama koje nas vode i priređuju nam najlepše spektakle! Divno… Šapućemo, jer ne želimo da narušavamo spor tok reke, ne želimo da se od vibracija naših glasova sa mirne površine raziđu lokvanji i uplaše ptice koje ovuda preleću.

Idemo dalje, sve vreme gledamo zelenilo reke, i ulazimo u gradić identičnog imena – Rijeka Crnojevića. Silazim s bicikla, idem prema predivnom kamenom mostu, prelazim na drugu stranu reke, uživam neizmerno, iz daljine pristiže čamac, odakle li ide, možda sa Skadarskog jezera, volela bih i ja da prođem ovim vodenim kanalima… Neverovatno… Kanali… Pa da, sad shvatam, ovaj me krajolik podsetio na Veneciju, čini mi se da i ovde ljudi žive na reci, na kanalima, baš kao i u Veneciji.. I tako sam bila srećna što imam taj trenutak samo za sebe.. Reka, Most i Ja.

 

A, most dug 43 m, sa dva skladna lučna otvora i vrlo karakteristične siluete, podigao je 1885. godine knjaz Danilo I Petrović u spomen na svog oca Stanka. Sa pripadajućom kućom na obali, most čini celinu poznatu pod nazivom “Mostina” i prepoznatljiv je simbol Rijeke Crnojevića.

I, pre nego napustimo ovu ljupku varoš, da “razotkrijem” poreklo njenog imena, i vratim se pričom u drugu polovinu XV veka. Tada je Crnom Gorom vladao Ivan Crnojević, koji je, sklanjajući se pred Turcima, preneo sedište države i crkve sa Žabljaka na brdo Obod, iznad sadašnjeg naselja. Tako su i reka i varoš dobili ime po dinastiji Crnojevića. Inače, reka izvire upravo ispod Oboda, iz Obodske pećine, gde su dva izvora. Kažu da zimi, kada je mnogo vode, reka teče kroz samu pećinu. Nakon 13 km svog čarobnog toka, ulazi u Skadarsko jezero.

Vreme je da idemo dalje. Velika je vrućina, a pred nama je još dobrih 70 i više kilometara vožnje. Sa magistralnog puta skrećemo na stari put Rijeka Crnojevića-Cetinje. Tu saobraćaja skoro i da nema, put je dosta oštećen, ali nama mnogo bolji nego da smo na glavnoj magistrali. Iznad nas tutnje kamioni, automobili, i srećni smo što nismo u tom “grotlu”. Sad se sve vreme penjemo, i sa otprilike 40 metara nadmorske visine, na kojoj leži Rijeka Crnojevića, idemo u Cetinje, na 700 mnv. U današnjem danu mnogo noviteta za mene, i bez obzira na bolove u leđima koji počinju da se javljaju, ipak neizmerno uživam.

Nastaviće se.