Naravno da je dan počeo kišom. Tako je to kad smo na Zlataru. Ali, ubrzo smo uspeli da oteramo kišne oblake i prizovemo sunce. Na koliko dugo, to nismo znali, ali smo bili zahvalni za svaki kilometar vožnje bez padavina. Čekao nas je lep makadamski put kroz šumu, zatim spust do Prijepolja za poželeti, premda povremeno i nešto rizičniji. Na ulazu u Prijepolje dočekala nas je saobraćajna policija i naš drug Vjekoslav-Veka, te smo zajedno ušli u grad. Tu je i Krle; on je Goranu i meni bio odlično društvo prošle godine na maratonu; sjajan je poznavalac ovog kraja, voli prirodu, perfektno se snalazi u svim mogućim i nemogućim situacijama, hrani se uglavnom proizvodima prirode – sušenim pečurkama, raznoraznim “bobicama” i ostalim šumskim poslasticama koje stalno vadi iz džepa. Pored svega je divan drugar, uvek spreman da pomogne i da svoje ogromno znanje i iskustvo prenese na druge.

Uskoro je trg ispred Doma kulture u Prijepolju bio pod snažnom opsadom biciklista. Već sam poprilično gladna, pa sa zahvalnošću prihvatam užinu – sendvič i sok. Nakon kraće pauze, Golub nam je predložio da odemo na obližnje groblje. Naime, u januaru 2015. džipom su sleteli u Zlatarsko jezero, kod Kokin-Broda, i smrtno stradali tadašnja direktorka Turističke organizacije Prijepolje Silvana Rakonjac, i savetnik za marketing, Safet Planić. S njima u vozilu bio je i Goran Cmiljanović, vlasnik turističke agencje iz Prijepolja, koji je uspeo da se izvuče iz potonulog vozila, i jedini je preživeli u toj nesreći. Otišli smo do groblja i odali počast ljudima koji su nam kad god bi došli u ove krajeve bili velika podrška i pomoć. Slava im i hvala! 

Nastavljamo naš četvrti maratonski dan. Sledi nam konstantno penjanje od oko 13 km na planinu Jabuku, gde je i granični prelaz sa Crnom Gorom. Tu je i selo Jabuka, poznato po svojim prirodnim lepotama, ali i po tome što je tu 1943. poginuo Boško Buha, dete-partizan, bombaš, kasnije proglašen za narodnog heroja. U selu je podignut i Memorijalni kompleks “Boško Buha”.

Sunce se zaklanja iza tamnih oblaka, duva vetar, temperatura pada. Sa prvim metrima penjanja počinje i kišica. Najpre sitno, skoro neprimetno, ali ubrzo potom sve jače. Bože moj, šta je tu neobično, sve je to deo prirode i logičan deo ovog Maratona! Spremno smo dočekali kišu, ubrzo smo svi bili “umotani” u raznorazne kabanice, šuškavce, priručne vodonepropusne “haljetke”. Kiša se naizmenično pojačava i smanjuje. Odlično smo raspoloženi, sve smo to već i ranije iskusili, nema iznenađenja. Nas troje vozimo jedno iza drugog, povremeno stajemo za fotkanje i smeh. Idemo prema jednoj kafani, vidimo nekolicinu maratonaca kako stoje ispred i druže se, i – odjednom, užasan zvuk iza naših leđa!! To je bio trenutak, ali dovoljan da osetim jezu na leđima, i da vidim izraz straha u očima drugara koji su gledali prema nama. Dakle, mogu slobodno da kažem da je malo falilo da svi troje „preselimo na Onaj Svet“, jer je vozač automobila iza nas, u trenutku kada je hteo da zaobiđe našu malu kolonu, primetio policijsko vozilo koje mu ide u susret, naglo odustao od zaobilaženja i tako nas skoro “pokupio”! Hvala Bogu, sve je dobro prošlo, jesmo bili pod stresom, kolena su klecala, misao se pomutila, ali smo prikupili snagu i nastavili. Sve su to situacije na koje ne možeš da utičeš, osim što nije loše verovati i nekoj višoj sili, i sreći, koju redovno izazivamo. 

Stižemo do graničnog prelaza “Jabuka”, na ulazu u Crnu Goru. Tu se kiša naglo pojačava, vetar nas nemilice udara, a mi objašnjavamo pograničnom policajcu da je sve to sasvim ok i cool, i kao da ga tešimo što ćemo pokisnuti, i kažemo mu da ne brine, da će s nama sve biti kako treba! U stvari se nekad u sebi baš pitam – da li sam baš kako treba (?!), kad pogledam u šta se sve upuštam i s kakvim se preprekama i izazovnim situacijama suočavam. Lepo ja kažem – ne može svako da bude maratonac!

Tih 13 km do Pljevalja ćemo sigurno uvek pamtiti: kiša nas je mlatila, vetar šibao, spust koji je trebao da bude uživancija bio je strahotan, klizav, baš opasan; patike pune ledene vode, na sve strane samo lije, lije, lije…. Ulazimo u grad i – kiša prestaje! Sunce! Naravno, a kako bi drugačije, reklo bi se – Marfijev zakon! Ovde sležem ramenima. Tresem se od hladnoće, nekontrolisano, skoro do boli. Goran ne odustaje od ideje da spava u šatoru, mislim da preteruje, da nije vreme za junačenje, previše dugo smo bili izloženi hladnoći, mokri smo, i bolje da se što pre sklonimo na toplo i suvo. Idem za grupom koja će da se smesti u hotel, ulazimo u sobe, ali kamion sa stvarima nam još uvek nije stigao, nemamo suvu odeću. Moja cimerka i ja ulazimo u sobu, skidamo mokre stvari sa sebe, koristimo vruću vodu da malo zagrejemo zamrznute udove, zamotavamo se u pokrivače. Stiže kamion, i ubrzo je neko već izvadio naše torbe, i konačno možemo da se obučemo i utoplimo. Mirna noć u Pljevljima. Samo biciklisti u potrazi za ćevapima i baklavama.