Već je poznato da volim legende, priče satkane od istorije, neobičnih i fantastičnih događaja, pa vešto prožete izmišljenim detaljima i likovima iz mašte, sa elementima mitologije i sujeverja. Zato danas, na dan kada se održava Beogradski maraton, evo i legende o prvom istrčanom „maratonu“: legenda kaže da je grčki glasnik Filipides trčao 39 km od sela Maraton i maratonskog polja do Atine, kako bi javio da je grčka vojska pobedila Persijance. Nakon što je Filipides stigao u Atinu, izgovorio je reči: „Radujte se, mi smo pobedili!“, i umro. Pokazao je tako za kakve je sve poduhvate čovek sposoban, i postao simbol nenadmašnog sportiste.

Ipak, istorija nam govori nešto drugačije: Filipides je trčao od Atine do Sparte kako bi pozvao Spartance u pomoć u borbi protiv Persijanaca. Spartanci su ga odbili zbog verskog praznika, pa je morao da trči nazad u Atinu da javi lošu vest. U međuvremenu, persijska vojska je planirala da se iskrca na maratonskom polju, porazi Grke, otplovi do južnih zidina Atine i osvoji grad. U toj čuvenoj Maratonskoj bici Grci su se suprotstavili persijskoj vojsci koja se povukla na brodove, da bi zatim nastala trka ko će prvi stići do Atine. Tako je oko 9.000 atinskih vojnika pod punom opremom trčalo 5 sati od maratonskog polja do Atine, otprilike 40 km; stigli su pre persijske flote i pokazali svoju skoro nadljudsku snagu. Ovaj događaj je 1896. godine podstakao organizatore prvih modernih Olimpijskih igara u Atini da u program Igara uvrste i trčanje maratona.

Da se vratimo na Beogradski maraton i dotaknemo se njegove istorije. Prvi maraton je održan 1988. godine, na inicijativu novinara Đoka Vještice i atletskog radnika Brane Radovića, brata Duška Radovića. Godine 2013. Beogradski maraton je proglašen događajem od posebnog značaja za grad Beograd, a ovog 14. aprila 2019. održava se po 32. put. Svake godine je to veliki praznik za celu Srbiju i Njena najveća i najmasovnija sportska manifestacija. Iz godine u godinu sve više ljudi se aktivno pridružuje Maratonu, trče Trku zadovoljstva (5 km), polumaraton ili maraton. Porodice izlaze na beogradske ulice da bodre svoje majke, tetke, očeve, decu, prijatelje, komšije – znane i neznane. Odlična atmosfera preliva se preko celog grada, koji na dan Maratona poprima lice pobednika.

I zato nema dileme – danas su svi na dobitku i svi su pobednici! Već nekoliko godina i ja izlazim na ulice Beograda, pratim i bodrim mog prijatelja Luku. vrlo emotivno doživljam njegovu „borbu“, i kao da kroz svoje telo i dušu prolazim ceo maraton zajedno s njim. Luka kaže da je srećan zbog moje podrške i da mu mnogo znači, a ja dodajem da sam srećna što „imam“ Luku, što su moje najtananije emocije i opet probuđene i u najčistije se suze sreće preobrazile. Čovek koji u sebi ne prepoznaje, ne budi i ne neguje emocije je prazna ljuštura. Kao školjka kad joj izvade biser. Prazna bezdušna ljuštura.

A Beogradski maraton je i opet pokazao kako sport ujedinjuje ljude, vraća im osmeh na lice, onaj najširi i najlepši, vraća veru u ljudskost, u dostojanstvo, podstiče na napredak i promene. I zato, srećno svima, dragi prijatelji, i vidimo se i dogodine na Maratonu, ali ovaj put, potrudiću se i obećavam, finišerska će medalja biti i oko mog vrata. Zasluženo! Hvala svima na predivnom danu! Zasluženom!