Jelica je planina od koje danas mnogo očekujemo. Možda nije fer, ali, ko će ga znati. Uostalom, ako i nije spremna da nam se prikaže u punom svetlu, smatraćemo da je stidljiva, umorna od radoznalih pogleda, ili jednostavno nije raspoložena za goste. Može joj se, naravno, posebna je, prelepa, i nežna i neustrašiva, otvorenog pogleda i sakrivenih misli… Kako joj kad dođe. A stvarno može kako hoće.

Ova predivna, tajanstvena planina, smeštena je južno od Čačka i prirodna je granica između Čačanske kotline i Dragačeva. Ima ih koji veruju da je nekada davno ovde bilo jezero i da su na najvišem vrhu Jelice pronađeni stubovi za koje su se vezivali brodići. Kad sam se s mojim drugarima Čačanima dogovarala da zajedno idemo na Jelicu, danima je padala kiša, bio je skoro potop, te su se oni, u duhu legende o jezeru, šalili da će me sačekati sa čamcem, jer svako drugačije kretanje neće biti izvodljivo.

Ipak smo se pouzdali u dobru sreću i milostivost kraja u koji idemo, te više niko nije spominjao čamac. Nedeljno novembarsko jutro je bilo prohladno, maglovito i tmurno. Kiša je padala celu noć, ali je pred zoru konačno posustala, pa nećemo više o njoj da pričamo, da je ne prizivamo, jer joj ovde danas zaista nije mesto. I opet nismo fer. Samo nešto izvoljevamo.

 

Na pešačenje smo pošli sa severnih padina Jelice, iz sela Banjica. Selo se ubraja u stara naselja, a u pisanim dokumentima pojavljuje se u turskom katastarskom popisu još u XV veku. Ipak, najviše je poznato po manastiru Stjenik kojeg su, po predanju, podigla braća Mrnjavčević – Gojko, Uglješa i Vukašin, pred Maričku bitku (1371.), u kojoj su i poginuli. U manastiru se čuvaju mošti svetog Jovana Stjeničkog koji se podvizivao u jednoj od nekoliko pećina koje se nalaze u stenama na Jelici, na brdu zvanom Stjenik. Svemu tome sada hrlimo u susret, tako da ovde doći nikako ne može biti promašaj.

Banjicu smo brzo napustili, vratićemo joj se pred kraj dana, te smo ušli u šumu i krenuli na uspon. Šuma je prostrta šarenim vlažnim lišćem, i sve je mirisalo na hrast, žir i jesen. Lepo je, mistično, beličasto od magle koja obavija putić kojim se krećemo. I drveće je ovde neobično – grane kao da pričaju, a dah koji pritom ispuštaju lagano njiše preostale liske. Staza je odlično obeležena, pratimo onu sa brojem 4 i potpisom njenog markiranta, Ratka Rabrenovića, i besprekorno nas vodi prema Stjeničkoj prerasti, tzv Oknu. Kada se gleda izdaleka, uspon do Okna deluje nepristupačan i nemoguć. Ipak, bez obzira što je u jednom delu prilično intenzivan i tehnički zahtevan, na kritičnim mestima je postavljena sajla, koja sve to sada čini savladivim. Problem može da napravi klizavo lišće i kamenje, kao i blato. Zaista treba biti oprezan. 

 

Na početku završnog uspona prema Oknu je natpis upozorenja koji kaže da uspon nije bezbedan, da su potrebne planinarske cipele i iskustvo i da se ovaj deo penje na ličnu odgovornost, te da je za 250 m potrebno 15 minuta. U potpisu: Autor R. R. 

Bilja i ja smo došle do početnog dela sajle i lagano krenule. Osećam se sigurno pored nje jer je iskusna i prekaljena planinarka. Milutin je ostao da sačeka ostatak ekipe i ako treba da se nekome nađe od pomoći. Tu je i organizator i vodič akcije, Dragana Rajblović, koja usmerava, savetuje i pomaže. Ništa se ne prepušta slučaju. Deo ekipe je ostao u podnožju, a ostali su vešto i bez većih problema stigli do Okna. Samo je na nekoliko mesta bilo malo više proklizavanja, ali je srećom bilo i izdžikljalih zdravih grana za koje smo mogli da se prihvatimo i koje su bile od velike pomoći. S obzirom da smo u šumi i da je velika vlaga, ima i dosta trulog drveća i granja i penjemo se i pridržavamo iskustveno, odnosno nedvojbeno prepoznajemo da tu vreba opasnost. Usputni vidikovci, inače veoma atraktivni, sada su u potpunoj magli, tako da nisu od značaja. 

 

 

Još samo malo napora i stigli smo pred Okno, atraktivan prirodni fenomen zarobljen u stjeničkoj steni. Zemlja i kamenčići sipaju ispod naših nogu, ali je zvuk tišine koja ovde vlada sve nadjačao. Zastajemo s uživanjem, zatim zalazimo u veliku kamenu odaju, presrećni smo, ushićeni, ali na prvom mestu vodimo računa o bezbednosti, jer je s druge strane ambis, koji je sad utonuo u neprovidnu maglu. Ili je magla utonula u ambis. Biće da su se ujedinili da nam pogled u ovom trenutku bude nikakav, ali da nas pozovu da opet ovde dođemo. I hoćemo, naravno.

 

Vraćamo se istim putićem, oprezniji nego pri usponu, i dolazimo pred pećinu Svetog Jovana Stjeničkog.Tu smo kratko pauzirali, pa nastavili prema Crnoj steni, najvišem vrhu Jelice, na 929 m. Vrh je u šumi, okružen drvećem sa kojeg su se slivale hladne kapi noćašnje kiše. Magla je sve gušća, vidljivost sve lošija, a mi nastavljamo naš krug i idemo prema manastiru Stjenik. 

 

Usput srećemo lovce koji nam se žale da danas nemaju sreće u lovu.  Nama su bili simpatični njihovi psi, pa za ostalo i nismo marili.

Sve je više blata, i kišica sitna, neodlučna, počinje da gnjavi. Jedan proplanak smo iskoristili za kratku pauzu.

Sve vreme je staza bila odlično obeležena. Međutim, dolazi trenutak koji nam nije bio baš najjasniji i gde smo se malo i upetljali. Strelica je nesumnjivo vodila desno, u šumu, ali je bilo i upozorenje da je staza prilično zarasla. Naravno, mi smo skrenuli baš tu, za tom strelicom, iza koje je bilo nekoliko znakova uzvika. Od tog trenutka nastaje prava avantura, jer smo išli stazom koja i nije bila staza, odnosno sve je zaraslo u šipražje, visoku paprat. Magla je bivala sve gušća, kišica se pojačavala, zahladilo je, ali je u svakom slučaju bilo lepo i uzbudljivo. Provlačili smo se kroz granje, preskakali popadalo drveće, pokušali da zamislimo da tu stvarno postoji staza, ali toliko maštovit niko od nas nije bio. Vidljivost je sve lošija, pitamo se šta dalje, dokle ćemo se koprcati po izuzetno nepristupačnom terenu.

Kad smo se već super privikli na okolnosti u kojima smo, stiže i rešenje problema – izlazimo na lep puteljak, uskoro još širi, pa se sad brzo spuštamo prema Banjici i Stjeniku. Čujemo žubor potoka, u daljini vidimo škiljavo svetlo i ubrzo silazimo do manastira. Zbog magle, teških crnih oblaka i noći koja se spuštala, stene iznad manastira su se jedva nazirale. U njima su pećine do kojih su monasi koji su tu nekada živeli stizali uz pomoć užadi i klinova pobijenih u kamen. Mi se kratko zadržavamo pored potoka Ladne vode čiji je izvor u blizini, i po kojem je manastir Stjenik u narodu bio poznat pod imenom Istočnik li Izvor. Nastavljamo još kilometar-dva asfaltnim putem i vraćamo se u našu stvarnost.

Bio je ovo dan koji nas je uveo u još jedan skriveni kutak zemlje Srbije i u kojem smo neizmerno uživali. Mnogo lepog nam se danas otvorilo i sigurno ću i opet doći u čačanski kraj. Dotle, pozdrav, drugari, do nekog novog susreta i planine!