Ooooooo, kakvog li divnog dana!!! Jeste da je jutro bilo hladno, ali ubrzo su nas ugrejale pripreme za start vožnje, potom vruć burek koji smo pojeli na klupi u Pljevljima, a neki i u pekari, ali meni je bilo lepše na klupi, tu se lepo vidimo i svi nas vide, veseli smo, zdravi, hvala Bogu, sva dosadašnja dešavanja, kiša, vetar, hladnoća, ništa nas nije “poremetilo”, i, “više-manje” smo svi na broju. Neko reče da je jednom momku sinoć pozlilo, dobio visoku temperaturu, da li se preforsirao, prehladio, šta li, ali Čiker-logistika rešava sve probleme, pa su tako dečka odveli lekaru, primio je infuziju, i dobro je.

Nakon obaveznog fotkanja usledio je Golubov znak za pokret – čuvena trubica koju nema šanse da ne čujete, i s kojom smo krenuli u peti maratonski dan! Sunce je brzo granulo, i sve je bilo božanstveno: cvetne livade, bajkoviti puteljci kroz šumu, nabujali pašnjaci, pastiri sa ovcama, slobodni konji. Jednu livadu ćemo Sneža i ja posebno da pamtimo, jer je mirisala na raskoš, i zvala da malo zastanemo i uživamo u čarobnim bojama ranog leta. Naravno da smo „poziv“ prihvatile, na kraju krajeva, odavno nismo ni dobar trening odradile, ovo pedalanje se ne računa, ovo je „uživanje za sve pare“, pa, k‘o velimo, da iskoristimo ovu prirodnu strunjaču, napravimo koji sklek, malo trbušnjaka, kolut napred, kolut nazad, može i zvezda, stoj na rukama… I tako. Baš smo se lepo zaigrale, pridružio nam se i Bane, zvali smo i ostale drugare, nekome smo bili smešni, nekima simpatično smešni, ali uglavnom smešni.

Sa livade pravo u šumarak, pa na zemljani puteljak, pa opet kroz šumu, ima dosta blata, ali i baruština koje se ne vide jer su prekrivene bogatim slojem rastinja. Te smo zamke uspeli da izbegnemo, mada ne svi, jer je iza nas išla ekipa koja je malo popustila u koncentraciji, pa su neki upali i širinom i dužinom u baru. Dešava se. 

Na izlazu iz šume domaćinska kuća, ima česmu sa pitkom vodom, ali ima i flašu sa domaćom rakijicom, što se nekima baš dopalo! Šumske jagodice “vrebaju“ na sve strane: “Kuku, Snežana, ne gledaj više ni levo, ni desno, zbog tih jagoda ćemo odocniti na užinu“! I kao nas dve se dogovorile, nećemo da zastajkujemo i beremo jagodice. Pa, da, nećemo, ali, kako se ono kaže, prilika stvara lopova! Konačno, valjda smo se više najele, nikad site, ajojjjj, .. Spustile se asfaltnom deonicom do Đurđevića Tare, a raspoloženje nam na najvišem nivou. Neki od naših drugara su pristigli pre nas i već užinaju, to je ona brza ekipa, koja gleda da što pre „spraši“ deonicu puta, pa se odmori, izdivani, pa opet tako. Ima i onih za koje smo sigurno da su ostali „debelo iza nas“, pa nam nije jasno otkud sad ovde, i čak jedno od njih reče, onako lenjo, tobož nezainteresovano: „A, vi tek sad.. Pa fino baš što ste došli!“ Ccc, uskoro je sve bilo jasno, kad mi je jedan glasić šapnuo na uvce: „Ovi su se ukrcali u kamion, i zato su stigli pre nas“. Pa, lepo, kažem ja, a sad pauza.

Sunce nas miluje, polegali smo po čamcima namenjeni za rafting Tarom, koji su, naravno, ovaj put bili na suvom. Domaćini iznose posluženje koje nam je priredila Turistička organizacija Pljevlja: jao, ljudi, šta je sve tu bilo: uštipci, sir, pršut, krastavčići, lepinje, raznorazne suvomesnate đakonije, sokovi, … Oh.. Ovome se ne može odoleti! Nakrcali se pošteno, opet polegali po onim čamcima, ali Đavo nam ne da mira, znamo da imamo još dobar deo uspona da “odradimo” i sveukupno 22 km puta do Žabljaka. Krećemo, a šta bi drugo, ništa neće samo od sebe da se uradi. “Kukamo” naizmenično, jedva se vučemo uzbrdo.

Stoj, stani! To kaže Aca. Pauza! Valja se nešto prezalogajiti, nismo jeli ima pola sata. I, izvadi iz ranca ogromnu kesu napolitanki! To, brate, šta si toliko dugo čekao, zar puna dva kilometra da vozimo a da ništa ne jedemo! Kakav smeh, urnebesan!! Znate li onaj vic: Čovek svaki dan nauči nešto novo. Eto, ja juče naučio da kad pojedeš 32 napolitanke boli te stomak. Danas sam naučio da stomak isto boli i od 31 napolitanke.

Stigli konačno do Žabljaka, a, kako je to izgledalo – nije baš za opisivanje; ljuta je to borba bila sa prepunim stomakom! Goran kaže, Francuzi to sebi ne bi dozvolili. Ako bi se i prejeli, ne bi o tome javno govorili, već bi ćutali i trpeli. Daleko je Francuska, kažemo mi. Pada noć, a pada i temperatura. Brrr…