“Dame kad biraju planine se pomeraju”

Freebikeri na Rajcu, Koštunićima i Ravnoj Gori, jednog septembarskog dana, 2016. godine.

Ošo, prošo, došo… Jednostavno, zar ne! Sve može da stane u tri reči. I kao da ništa nije ni bilo, dođe ponedeljak i ti nastaviš gde si stao .Ali, ne bih ja to tako. Uvek može i drugačije.  Stvar izbora.  Ovaj put, dame biraju. Biram, biram, biram… Tebe! Da, baš Tebe! Iznenađen?  Misliš, otkud baš Ja,  još se nismo dovoljno dobro upoznali, malo smo puta zajedno prevalili, nedovoljno poljubaca na hladnom vetru izmenili, a ne jednom injem zasuti bili,… I, kažeš: kako si Me pronašla i izdvojila kao Posebnog, Drugačijeg? Znaš li sve moje strane: onu blagu, toplu, osunčanu, što miluje i nadahnjuje; i onu hladnu, mračnu, maglovitu, što orkanski naređuje?!
Ali, rekoh već, dame biraju. A ja i opet na Dan čistih planina biram Rajac. Vrlo atraktivan, dinamičan, prostran, pouzdan. Ništa mu nije teško, ne izvoljeva, prepušta se i popušta. Na momente nadmen, svojeglav, ali ništa manje intrigantan i zabavan.

Okupljanje ispred planinarskog doma na Rajcu, nas smo četvoro na biciklima, raspoloženo smo se pomešali sa planinarima, ispozdravljali se i sa znanima i sa neznanima. Krenuli u vožnju: odmah uspon, pa zatim prolazak prilično zaraslim puteljkom, od silnog se raslinja staza skoro nije ni prepoznavala. Šumica, zelenilo na sve strane, raj za dušu i telo. Prelazak preko raskošnih proplanaka, bogastvo livadskih pašnjaka, zlatnožuta planinska trava koja podrhtava pod naletima vetra… Sve obavijeno nestvarnom tišinom.
Stižemo do eko-sela u Koštunićima, lepota koja mami uzdahe: sa desne strane nam je jezero nastalo pregrađivanjem reke Čemernice, u produžetku turističko-rekrativni centar, na drugoj strani vajati i etno restoran. Vrlo gostoljubiva i priroda i domaćini. Doći ćemo opet.

A sad idemo dalje. Na Ravnu Goru, visoravan smeštenu iznad Koštunića, obraslu bujnim livadama i pašnjacima, prošaranu borovim šumama i brojnim pećinama. Skoro pa nedirnuta lepota. I mesto poznatih istorijskih zbivanja.

Ovde je maja 1992. otkriven spomenik Draži Mihailoviću, izrađen u bronzi, a nakon šest godina naspram spomeniku izgrađena je crkva posvećena Svetom Đorđu, zaštitniku ratnika, sa željom da se u njoj pominju sve žrtve Drugog svetskog rata. Sa gradnjom se nije stalo, pa je ubrzo na tom travnatom platou, tridesetak metara od crkve, podignut i ravnogorski spomen-dom, u kojem se nalaze muzej, biblioteka, sala za predavanja i kongrese. Sve smo to obišli uz pomoć gos’n Vlade, koji brine o ovim objektima.  A, dobila sam i poklon od Vlade – jednu lepu knjigu Aleksandra Čotrića,  uz opasku da je sve to trebalo da mi upriliči lično autor knjige, kojeg poznajem od malih nogu!

Došlo vreme i za kaficu. Pronašli lepo mesto za predah, ali duva na sve strane, promaja. Žabac napravio svoju čuvenu nes, uživancija kompletna.

Nastavljamo vožnju, jaki usponi, točkovi nemilosrdno melju krupno kamenje, povremeno se zaustavljamo da pogledom što više obuhvatimo lepotu koja se prostire na sve strane. Stižemo i do završnice današnje vožnje, nekoliko kilometara fenomenalnog travnatog spusta, izlazak na asfalt, ponovo među planinare, još malo druženja i veselog ćakulanja.

Celina je zaokružena, svi su se kamenčići lepo složili u jednom prirodnom sledu događaja.  Pozdrav, dragi prijatelji, do sledećeg susreta sa vama!!