Nema dobrog junaka bez dobrog konja.

Tako kaže čuvena srpska izreka i tradicija u kojoj konji zauzimaju značajno mesto. Jedna od meni omiljenih je priča o Marku Kraljeviću i njegovom vernom Šarcu, a jedna od tužnijih – o Damjanu, najmlađem od devetoro braće Jugovića, i njegovom Zelenku, rasnom grlu iz carske konjušnice. Vrisak Zelenka za gospodarem poginulim u Kosovskom boju odjekuje kroz vekove i seća na veliku nesreću… A, konji kao simbol snage, brzine, dugovečnosti, uvek su predstavljali sponu između ovozemaljskog i nebeskog sveta i davali osećaj neukrotivosti, slobode, elegancije, života.

Ovakav uvod u našu današnju priču i pustolovinu nije slučajan. U nedelju 10. februara 2019. godine s grupom planinara PD „Azimut“ iz Beograda, vođenih vodičem Vladom Radivojevićem, krenula sam put Stolova. Stolovi su planina nedaleko od Kraljeva, „uokvirena“ Brezanskom rekom, Ibrom i Ribnicom. Ovde sam po šesti put i možda i to dovoljno govori koliko sam oduševljena ovim krajolikom. Volela bih planinu videti i iz vazduha, jer je vrlo interesantnog reljefa: prostrana je i s impozantnim grebenima i dubokim dolinama u koje su se utisnule pritoke reka i tako planini dale zvezdast oblik. Najviši vrh Stolova je Kamarište na 1375 mnv, prilično naružen predajnikom i pomoćnim objektima. Tu je postavljen i betonski temelj za krst impozantnih dimenzija, koji se gradi u čast vojnika srpske vojske koji su prilikom povlačenja u Prvom svetskom ratu poginuli na Stolovima, gde su se vodile žestoke borbe.

Ovaj deo Srbije je izrazito bogat istorijom, pa valja pomenuti da se u blizini nalazi manastir Žiča, sedište prve srpske arhiepiskopije, kojom je stolovao Sveti Sava, prvi arhiepiskop autokefalne Srpske pravoslavne crkve. Da li je planina Stolovi dobila ime po tom „stolovanju“, ili su u pravu oni koji kažu da je ovde pre Kosovskog boja iz Kruševca u lov dolazio knez Lazar, a da bi posle lova imao gde da ruča sluge su na ovom mestu postavile stolove…

I dalje malo ljudi zna za Stolove i istoriju koju neštedimice nudi, ali su zato mnogi čuli za konje koji ovde slobodno i nesputano obitavaju. Neki od njih imaju vlasnike koji o njima brinu a ostali su poludivlji konji potekli sa ove planine i savršeno uklopljeni u njen raskošni milje. Ipak, o svima njima stara se Udruženje ljubitelja konja „Stolovi“ iz Kraljeva. Danas smo se sreli s grupom koja se spuštala s planine nakon što su obišli svoje ljubimce i nahranili ih.

Ali, da krenemo od početka, a početak je bio dvadesetak km dalje od Kraljeva, iz sela Brezna. Svi smo odlično raspoloženi, dan je isprva sunčan a zatim blago otežao pod teretom sumaglice i oblaka, prilično topao za ovo doba godine. Snega ima vrlo malo i ne otežava hod. Prošle godine je padao bez prestanka i bilo je jako hladno, tako da u današnjem danu kao da je pred nama neka druga planina. Ili neka druga žena: dovoljno je da promeni frizuru i haljinu, ogrne se drugim ogrtačem, da joj vetar kosom prekrije lice, i… eto…

Brzo se krećemo, uigrana je to ekipa, tako da dajemo sebi šansu za povremene pauze da bi fotografisali i uživali poput dece koja su jedva dočekala zvono za završetak poslednjeg časa i pojurila iz škole u park da se igraju, igraju, vesele… I mi skidamo sa leđa rančeve i trčimo u susret prvim atovima koje smo u daljini ugledali. Oni su mirni, nezainteresovani, nahranjeni.

Idemo dalje grebenom, ogromno je prostranstvo koje nas okružuje, srećni smo i to ne krijemo. Ovde barem možemo da budemo to što jesmo, da se radujemo skladu koji činimo u kontaktu s prirodom.

U još dva navrata nailazimo na konje, a vidimo ih i u daljini, raštrkane po okolnim brdima. Vrlo su mirni i doprinose celokupnom utisku dana. Spokoju.

Nakon četiri sata hodanja, prolaska naizmenično preko ogoljelih grebena i pored ponosnih četinara, stižemo do završnog kilometra a ubrzo i najvišeg vrha Stolova – Kamarišta. Vetar poprilično duva, ali mi mnogo ne marimo za to. Uživamo u pogledu na Troglav i njegove vrhove, naše zadovoljstvo je nemerljivo. Na zaravnjenom vrhu stali smo da prezalogajimo, stolnjak nismo poneli, sto nismo prostrli, ali smo zato i opet napravili sijaset fotografija i potom spremno krenuli u spust sa planine.

Kada smo na Stolovima taj spust je uvek veoma inspirativan jer je pogled široko otvoren, ni malo škrt u lepoti koju nam pruža. Brzo se krećemo, zastajemo samo na trenutke da još jednom obuhvatimo bele i tamne grive u daljini i osetimo miris proleća koje dolazi. S prvim sumrakom sišli smo u Kamenicu, tu se kratko zadržali u seoskoj kafani, i omamljeni lepotom dana i prigušenim topotom konjskih kopita krenuli nazad, u našu stvarnost…