Novac, novac, daj, daj još, daj meni,… Nikad dosta. Nekim ljudima zaista nikad dosta – niti novca niti onoga što novcem mogu da kupe. Ali, šta se sve ne može kupiti novcem? Ljubav – jer, ljubav se za ljubav daje. Snovi – puni strasti i želja. Porodica. Mir u srcu i duši. Novcem ne možeš kupiti ni sreću. Možeš ublažiti tugu. Ne možeš kupiti vreme – vreme je najvrednija stvar koju nekome možeš pokloniti, jer ga nikada nećeš dobiti nazad. I, zato vreme treba trošiti na one koji to zaslužuju.

I razmišljam tako kako jedva čekam nedelju i da odem negde u prirodu, da uživam u zvucima šume, da se blago stresem pod naletom hladnog jesenjeg vetra, da mi opalo lišće bude najlepši i najmekši tepih a ogoljele me bukove grane podsećaju na nadolazeću zimu. Odvojim to vreme, svesno razgrnem sve ostalo što može da mi zasmeta u mojoj nameri, i poželim – šta? Da to vreme podelim s onima koji su mi dragi, s kojima se nalazim u zajedničkim ljubavima, s kojima sam “obična”, “normalna”, s kojima sam ja – Ja, i nikako drugačije, bez euforije, bez nametanja i nadmetanja. Vrlo jednostavno. Samo ga teško dokučiti. Evo, prosto – lepo mi je, radosna sam, spokojna, ispunjena mirom i harmonijom. A, euforija? Služi li čemu ta iluzija o ličnoj veličini, snazi, savršenstvu? Mislim, doprinosi li boljitku? Ili se njom, u stalnoj potrazi za stimulacijom, kompenzuje unutrašnji osećaj praznine?

 

Evo me u nedeljnom jutru, 4. novembra 2018. , ispred Sportskog centra u Lazarevcu, s pogledom na veličanstvenu crkvu Svetog Dimitrija koja svojom lepotom i snagom dominira na brdu iznad grada. Zajedno s još tridesetak mtb-osvajača postepeno uranjam u lep jesenji dan, neobično topao. Osvajači smo zato što svojom harizmom, istrajnošću i ljubavlju prema prirodi i čoveku osvajamo i najtvrđa srca i pomeramo i najskrivenije i zaboravljene emocije. Žao mi je baš, ali nismo od onih koji “osvajaju” planinske vrhove i valjda ih onda metnu pod mišku i nose tako kući, šta li… Pristigli smo iz raznih krajeva Srbije i gosti smo naših prijatelja-biciklista iz Lazarevca. Inicijator cele ove ture-avanture je Darko zvani Supermen: čovek kad god ide u vikendicu na Rajcu, što po zimske gume što da zatvori vodu da cevi ne smrznu, on napravi i bici-spektakl. Kaže – može mu se. Iz najave ovog druženja i vožnje mogli smo da vidimo da će to biti lep biciklistički krug od nekih 35 kilometara mahom šumskog i makadamskog puta. Sve ostalo na neki način je bilo obavijeno velom tajne i nismo se ni trudili da malo provirimo i otkrijemo gde će nas to odvesti maštovitost naših prijatelja. U Lazarevcu sam bila juna ove godine kada se vozio brevet (dugoprugaška) vožnja od 200 km i skoro 3000 visinskih metara i taj dan mi je ostao u prelepoj uspomeni jer je ova varošica okružena impozantnim obroncima i vrhovima jednim od naših najlepših planina: Rudnika, Kosmaja, Venčaca i Bukulje. Već tada me zainteresovalo i kako je Lazarevac dobio ime, te dođoh do podatka da je tako nazvan “u čast i slavu velikog srpskog kneza Lazara Hrebeljanovića, kada je 1889. godine pripremano slavlje povodom 500 godina od boja na Kosovu”. Naravno, naš narod voli legende, pa evo i jedne upravo vezane za poreklo imena Lazarevac: radnja je smeštena pred kraj XIX veka kada je tadašnji srpski kralj posetio selo Šopiće u kolubarskom srezu i zagledao se u lepoticu Ljubicu. Došavši do njene kuće na brdu Zbegovac saznao je da je taj dan praznik Lazareva subota, te je naredio da se na tom mestu sagradi kapetanija i da se zove Lazarevac.

 

 

 

Pričali bi mi još, ali dan je kratak i ako želimo da izbegnemo šumsku noćnu vožnju bolje bi nam bilo da krenemo! Tako i uradismo i nakon dva-tri kilometra asfalta uđosmo u lepu šumu. Sve vreme se penjemo, mestimično ima i nezgodnih kolotraga, ali je sve u “dozvoljenim” okvirima i bez požurivanja i nervoze. Ovde je i nekoliko biciklista koji su prvi put na ovakvom terenu ali se hrabro drže, bez straha ali s malo više opreza. Stižemo do šumskog odvajanja gde nas je jedna simpatična klupica pored puteljka prosto “naterala” da zastanemo, okupimo se i nakon zajedničkog fotografisanja krenemo dalje.

Tu je i drveni putokaz koji nam kaže da idemo u pravcu Čovke. Neobično ime i naravno da sam odmah pitala šta je Čovka. Naši domaćini znaju mnogo o istoriji kraja u kojem žive i nešto kasnije smo dobili sijaset informacija o Kolubarskoj bici – najvećoj i najznačajnijih bici između srpske i austrougarske vojske u Prvom svetskom ratu, koja je na ovim prostorima vođena od 16. novembra do 15. decembra 1914. godine. Najkrvavije borbe vođene su upravo oko ovog visa, Čovke, kao i Vračeg brda na kojem je poginuo Dimitrije Tucović. Samo na ovom području poginulo je oko 4000 srpskih vojnika, jer “nema velike pobede bez velikih žrtava”. Kolubarska bitka bila je presudna za konačni poraz austrougarske vojske, čime je rat 1914. godine rešen u korist srpske vojske. Povodom stogodišnjice ove bitke na brdu Čovka 2014. godine podignut je spomenik njenim junacima, a nešto kasnije je uređen i prostor oko spomenika i postavljene klupe za odmor. Mi smo na tom mestu pažljivo saslušali izlaganje našeg prijatelja Aleksandra koji nas je svojom retorikom vrlo vešto uveo u ta ratna zbivanja. 

 

Saznali smo i da se mi danas krećemo Šančevima Kolubarske bitke, i pod tim utiskom idemo dalje. Našu vožnju nastavljamo najpre kroz šumu, pa izlazimo na čistinu i lepim makadamskim putem stižemo do izvora sumporne vode (“Kisela voda”) gde smo svi stali ali mislim da je malo ko ovu vodu i pio. Ja sigurno nisam. Tu je i nekakav bazen ispunjen ustajalom vodom, i reklo bi se da odavno nije u upotrebi. Povremeno naiđemo i na neku kuću, ali u retko kojoj je bilo tragova života. Uglavnom su bile dobro zamandaljene i sa po kojim grmom divlje ruže koja se otima vremenu. Po izlasku na asfaltnu deonicu lepa vožnja do Čibutkovice, sela u dolini Ljiga u blizini Ibarske magistrale. Čibutkovica. Baš neobično i zvučno ime. Kažu da je tako nazvano po ljudima koji su se iz hadžiluka sa Hristovog groba vraćali sa zapaljenim čibucima i nazivali su ih “čibutkovcima”, te je po njima selo dobilo ime. Mi smo ispred seoske radnje malo predahnuli uz sladoled ili pivo, i taman na vreme da prisustvujemo interesantnom svadbarskom običaju za koji nam u stvari niko i nije objasnio o čemu se radi. Ono što smo videli to je da se kolona automobila zaustavila i dvojica mladića su išli od auta do auta u rukama noseći pečeno prase s jabukom u ustima…

 

 

 

Nismo nikako mogli da ih”prevarimo” da smo i mi deo te svadbarske atmosfere, te smo uz smeh i šalu nastavili naš put. Tako stižemo i do Stubičkog visa na 393 m nadmorske visine, što je ujedno i najviša tačka u opštini Lazarevac. Sunce baš lepo miluje dok pravimo predah pored puta, a zatim skrećemo s asfalta prema Lukavici i pravo pred Lovačku kuću “Radomir Raša Vlajić”.  E, možda je sad vreme i da zaključim ovaj moj putopis i da se i ja zajedno s mojim prijateljima prepustim uživanju u izvanrednom gulašu od divljači, i pečuraka ubranih u lazarevačkim šumama. Sve su nam to priredili naši domaćini koji su angažovali profi-kuvara a ujedno i čoveka koji uživa u svom poslu, tako da je već sam pogled na kotlić iz kojeg se pošteno pušilo bio dovoljan da se dopunski razveselimo i ubrzo prionemo “poslu”.

Ipak, ima malo začina i za kraj: po završetku druženja uz bogatu trpezu ispred Lovačke kuće valjalo nam se spustiti do Lazarevca, a to je značilo nekih 3 km makadama i još toliko asfalta. Pa dobro, kažemo mi, spremni smo i na to, evo imamo i svetla – i na biciklu i ona čeona, imamo i još sasvim dovoljno opreza da posle opuštanja uz po koju čašicu domaće ljute i neizostavnog Valjevskog piva možemo da siđemo do grada čak i po nešto zahtevnijem šumskom putu. Ali! Pa, šta sad – ali, hoćeš li već jednom završiti, samo što nije mrak pao – ali ima varijanta a) a to je da nas možda presretnu dva šarplaninca; ipak neće, stiže informacija da su iza ograde; ali zato ima b) vučjak koji je prilično agresivan i često napada pošten svet je pušten i tumara upravo stazom kojom ćemo proći! E, pa, stvarno, nas 30 i jedan vučjak?! Zar da nas to uplaši.. Hoćemo li okolo-naokolo, asfaltom, ili da “stisnemo petlju” i krenemo u susret strašnoj sudbini? I – mi krenuli, pa kako bude! A, bilo je baš lepo i inspirativno, i veselo i nasmejano. Još nešto što se ne može kupiti novcem. Prijatelji. I zato – hvala vam, dragi prijatelji, za pažnju, nesebičnost i vreme koje ste odvojili za zajedničko druženje u ovom divnom danu. Pozdrav, do nekog novog susreta sa vama i neke nove, sasvim “obične” priče…