Reljefne karakteristike Meseca su: brojni brežuljci i visoravni, silne ravnice okružene planinskim lancima, krateri sa uočljivim posledicama tektonskih procesa i vulkanskih aktivnosti; površina Meseca je pokrivena slojem sitnozrnastih, rastresitih i poroznih odlomaka na stamenoj, kamenitoj podlozi; Mesec je nebesko telo na kojem se vide samo oni njegovi delovi koji su obasjani Sunčevim zracima; kad je Mesec pun vidi se krupna bela pega od koje se na sve strane širi gusta paučina od svetlih zraka… Ma, neću više da nabrajam, s kim da se ubeđujem, jasno je k’o dan – u nedelju 2. decembra 2018. godine bila sam na Mesecu! Stvarno je to bio Mesec i sve je bilo baš kako je opisano! I, sad, kome je verovati – da li onima koji kažu da su se Zemlja i Mesec oformili zajedno (teorija ko-formiranja), ili onima koji su sigurni u to da se Mesec nekad slobodno kretao dok ga nije „uhvatila“ Zemljina gravitacija (teorija privlačenja)… A, teorija sudara – šta mislite o tome… Ili je istina da je Zemlja ukrala Mesec od Venere? Kao da je važno… Bila sam na Mesecu… na Mesecu…
„Hej, pa zar ti ne treba da se spremaš za posao?! Znaš li koliko je sati, odavno ti je alarm zvonio, ti k’o da si u nekom transu!“ Oooooh…. ništa od moje šetnje po Mesecu, ipak je sve to bio san! Možda „na javi“ malo „zakačim“ od Venere, Planete ljubavi i novca, premda bih volela i malo više, ali za turističko putovanje na Mesec ili oko Meseca mi ne bi pomogle ni sve Venere ovog Sveta! Blago li je bogatom i odabranom Japancu, on već uveliko pakuje kofere!
A ja – moj zeleni planinarski ranac na leđa, pa s planinarima PD„Azimut“ iz Beograda put Gornjeg Milanovca. Vodič nam je Vlada Radivojević, a cilj planina Vujan i Brđanska klisura. Jutro decembarsko, prohladno, ali sunčano. Polazak u današnju akciju je sa magistralnog puta Beograd-Čačak, iz atara sela Brusnica. Najpre prelazimo preko zaleđene njive, ima i malo snega, ulazimo u šumicu, uspon je popriličan ali je lepo. Izlazimo na planinski greben, u susret blještavilu, a sunčeve iskre igraju se iznad naših glava. Neverovatna raskoš. Sjajna lopta raspršuje se i udaljava.
Zavodljiva igra senki vodi nas u još jednu šumu, pa još jednu. Stoletni četinari pokriveni su kapicama od snega, a listopadno drveće gologlavo ali ponosno. Nije mnogo prošlo, ili se to meni samo tako učinilo jer su i penjanje i prolasci bili izrazito bajkoviti i omamljivi a plavkasta vedrina i oblaci brzo su se smenjivali, mi izlazimo na proplanak i najviši vrh Vujna – Veliki Vujan na 856 mnv. Pa, i da se kaže: Vujan je planina vulkanskog porekla, kupastog oblika, a ime je, prema legendi, dobio po vetru koji fijuče i huji,vuji, dok se s planine spušta prema dolini.
Veliki Vujan je obeležen kamenom piramidom
Silazak s Velikog Vujna
Najviši vrh je obeležen kamenom piramidom sa geodetskom tačkom unutar nje. Da li je piramida monolit, ne znam, da li je zidana, ne znam, ali je interesantna i vrlo rado smo se tu svi „poslagali“ i napravili jednu zajedničku fotografiju, te nakon kratke pauze nastavili našu pešačku akciju. Delom se vraćamo istim putem kojim smo se pri vrhu penjali i sad je to malo intenzivniji spust sa dosta vlažnog lišća i granja na koje je bolje ne stati jer je vrlo klizavo. Ima i kamenja skrivenog ispod hrpica snega i neophodan je dopunski oprez.
Nakon jednog blatnjavog dela izlazimo na čistinu i spuštamo se na put koji nas vodi na nasuprotnu stranu, grebenom prema vrhu Ilijak iznad Brđanske klisure. I ponovo smo nagrađeni fantastičnim vidicima; ovde nema šume, nema rastinja koje bi nam zaklonilo pogled, „otvoreno“ je sve do Malog Vujna s jedne i Ovčara i Kablara s druge strane grebena. Nadvijamo se nad deo klisure koju tvori reka Despotovica koja u svojem donjem toku teče između Vujna i Ilijaka, te između Gornjeg Milanovca i sela Brđani pravi vrlo živopisnu Brđansku klisuru.
Već smo uveliko zakoračili u drugi deo dana i sada Sunce crvenkastim odsjajem boji okolne planinske vrhove i brežuljke i vodi nas Mesečevom stazom preko kamenitog vrha, sve do sela i kraja današnje lepe avanture.